AFA RASKIDA SA LABURISTIMA, 1989. (2)

Piše: Sean Birchall

Prevod: Miloš Milošević

Prevod poglavlja knjige “ Beating The Fascists: The Untold Story Of Anti-Fascist Action. London: Freedom Press. 2010. 172-174

Organizovan na paradigmi tehničkog/političkog vođstva, londonski model AFA će na kraju poslužiti kao prototip za veći deo ostatka zemlje. Da bi se ispratila nova struktura, sledeći korak je bio proširiti opseg operacija AFA na nacionalnom nivou. Iako su širom zemlje postojale druge grupe AFA, jedini kontakti van Londona koji su imali kapacitet da deluju jednostrano na ulici su bili oni iz Mančestera. Dok su grupe u oblasti Tajn i Ver (kojoj pripadaju Njukasl i Sanderlend, p.p.) i Lidsu bile profilisane lokalno, i mada su se obe identifikovale sa imenom AFA, sve što su imale zajedničko sa novim rukovodstvom manje-više se svodilo samo na to.  

Osim toga, iza obe ove grupe je bio Srčlajt, koji je, kako su kasnija dešavanja pokazala, uvek imao jasno definisan lični plan delovanja . Kada su bili aktivni, to je bilo uglavnom zarad prikupljanja informacija. I dok su njihovi bilteni imali za cilj da otkriju pojedine lokalne fašiste poslodavcima, komšijama i stanodavcima, uvek kad je trebalo suprotstaviti se ekstremnoj desnici, pozivane su lokalne vlasti i policija. Takođe, u Njukaslu, Antifašistička asocijacija Tajna i Vera (Tyne & Wear Anti-Fascist Association – TWAFA) finansirana je direktno od strane lokalnih vlasti. Ako je ovo ikad sužavalo polje delovanja ovog ogranka, oni nikad nisu bili motivisani da taj odnos promene. 

I dok je ekstremna levica provela većinu ’80-ih pozivajući radničku klasu da ‘nogira torijevce’, uglavnom je, militantni aktivisti su to priznavali, ekstremna desnica bila ta koja je pokazivala potencijal da dobije podršku među pripadnicima obespravljene radničke klase. Tako da je prvi korak u pokušaju da se izgradi jedan progresivan pokret radničke klase bio taj da se uklone fašisti na svim poljima, bilo kulturnim (fudbal ili muzika) ili geografskim, gde su mogli imati uticaj. Pošto nije bio moguć nijedan oblik koegzistencije, samo ako je mesto bilo upražnjeno, levica bi mogla pokušati da ‘ispuni vakuum’, tvrdili su militanti. Sve u svemu, ovo je bila analiza katastrofe koju su odbile sve grupe van AFA koje su i dalje gledale na antifašizam kao na smetnju stvarnoj borbi. Dodajmo ovome i uobičajenu neodlučnost od strane drugih da se preduzmu praktični koraci, čak i da bi se zaštitile njihove inicijative, tako da je AFA imala zgusnut raspored da bi preuzela potpunu odgovornost. Za nove regrute ovo je bilo vreme izazova. Pošto su redovno bili uključeni u nasilne i ilegelne sukobe sa fašistima, osećaj drugarstva ili timski duh razvili su se sasvim prirodno.

Suprotno od rutine sastanaka ogranaka, prodaje novina, peticija, s čim je levica bila familijarna, ulične aktivnosti koje je u tom periodu sprovodila AFA često su zavisile od veoma disiplinovanih formacija, gde je fizičko oslanjanje jednih na druge bilo ključno. Posledice nepojavljivanja ljudi za aktivnosti kada se to od njih očekivalo i izlazak oslabljenih formacija na ulice bile su svima i više nego očigledne. Iako se nije uvek radilo o pitanju života i smrti, takva mogućnost se nije mogla sasvim odbaciti, i to se pokazalo kao životna škola za nove članove. To je značilo da dok se razvijalo sve čvršće jezgro aktivista, drugi bi se pojavili samo jednom prilikom i nikad posle toga nisu viđeni. 

Takođe, AFA je postajala sve više svesna da deluje u ambijentu rastućeg uticaja neofašizma širom Evrope; to je bilo nešto na šta je Crvena akcija ukazivala još sredinom ’80-ih kao upozorenje protiv opuštanja u Britaniji. Konkretno, oštro je kritikovan jedan članak u Living marxism, glasilu Revolucionarne komunističke partije, zbog nedvosmislenog napada na antifašizam. “Ono što je danas uznemirujuće je da bez obzira na to koliko su fašisti postali neprimetni, mnogi na levici troše vreme i snagu ganjajući ih… Treba da pustimo beznačajnu desnicu da istrune i nastavimo da se suprotstavljamo vladi, jer ovaj posao je deceniju gubio na snazi“ (Living marxism, broj 7). Crvena akcija odgovorila je argumentom koji je kasnije biti često korišćen. “Ako se ne suprotstavimo grupama kao što su NF ili Krv i čast, kako ćemo ih poraziti? Ako ih ne možete poraziti kada su slabi, kako se možete nadati da ćete ih poraziti kada su jaki? Ako levica nije dovoljno jaka i odlučna da pobedi njih, kako je čak i moguće pričati u suprotstavljanju državi?“ (Crvena akcija, broj 52)

Pre nego što je AFA izašla na pozornicu, omiljena strategija antifašista bila je da, kada se suoče sa ekstremnom desnicom na izborima,  pokreće se snažna kampanja u korist kandidata laburista koji je na položaju. Tužno je bilo to što su oni koji su podržavani kao ‘antifašisti’ često bili isti oni koji su od starta bili odgovorni za otuđenje radničke klase od levice. Godine nekompetentnosti, ravnodušnosti i sleđenja politike protiv radničke klase počeli su da trajno nagrizaju veru radničke klase ne samo u laburiste, već i u sam socijalizam. Kao odgovor, od početka ’90-ih, AFA je sve više naglašavala značaj kreiranja nezavisnog pokreta radničke klase koji bi bio alternativa za BNP i, što je bilo od suštinskog značaja, laburiste. Iako će proći nekoliko godina pre nego što je potpuno definisan, njegovo konačno pojavljivanje bilo je sasvim u skladu sa potrebom da se ‘orijentiše ka radničkoj klasi’ i možda on rezimira tenzije i kontradiktornosti koje su postojale u perodu 1985-89, o kojima se često nije pričalo. 

Prečesto se pretpostavlja da je suštinska razlika između liberalih i militantnih frakcija bila u upotrebi fizičke sile. Ali za militantne akiviste, centralno pitanje bilo je ‘za’ čega, verovatno i koga, se AFA bori. Posle 1989, politika je predstavljana sve više u smislu da je militantni antifašizam sredstvo za održavanje postojećeg stanja  u očekivanju podesnijeg političkog trenutka, a uz njega i opšteg procvata radničke klase.

PRVI DEO

TREĆI DEO

Total
0
Shares
Related Posts