CEĐENJE LJUDI U FABRIKAMA ZNOJA

Piše: Tomasz Konicz; preveo: Peter Atanackowic

(Tekst je objavljen u časopisu “Konkret” 7/2013, a prevod na srpski jezik u časopisu “Margina” 2/2013)

Azijske zemlje, u kojima se proizvodi roba za većinu velikih svetskih tekstilnih kompanija, pravi su pakao za radnike. Jeftina radna snaga provodi po petnaest sati dnevno za fabričkim mašinama, u rizičnim uslovima, bez plaćenog odmora. A sve to da bi bili konkurentni i da svetski giganti ne bi svoja postrojenja povukli baš iz njihove zemlje

  Zar nismo svi mi pomalo kapital? Izgleda da se građanski mediji uvek vraćaju ovoj tezi kad god se, svako malo, pokrene pitanje o ubistvenim posledicama globalizovane robne proizvodnje u kasnom kapitalizmu. Dnevni list Tageszeitung (Taz), u svom komentaru povodom rušenja jedne fabričke građevine u Bangladešu, krajem aprila, kad je poginulo više od 1.100 tekstilnih radnika, tvrdi da prvo od potrošača treba zahtevati da „preuzmu deo odgovornosti za to što konzumiraju robu“. „Jeftine i fairtrade robe ne može biti po nultoj tarifi“, navodi se u komentaru. „Mi moramo više da platimo i nas se takođe mora ticati kako se roba proizvodi.

Potrošači neka troše više

Sa ovim stavom Taz se našao na liniji drugih sličnih istraživački orijentisanih štampanih medija, kao što je npr. Brigitte, koja je početkom maja savetovala svojim čitateljkama da se, prilikom sledećeg šopinga, malo raspitaju kod prodavačica na odeljenjima s odećom o tome šta preduzetnici čine da osiguraju ostvarenje ljudskih prava u lancu snabdevanja. Ovaj smešni predlog pokazao je koliko pogrešno percipiraju stvari oportunistički pripadnici srednje klase, za koje je prosto neshvatljivo da su mnogi ljudi u SR Nemačkoj prinuđeni da kupuju najjeftiniju odeću. To posebno tragikomično izgleda u slučaju Taza, koji je neformalno centralno partijsko glasilo Partije zelenih. List blizak partiji, koja se zajedno sa Šrederovim SPD-om postarala da putem Agende 2010 Nemačka razvije jedan od najvećih prekarnih sektora u Evropi (22,3 % zaposlenih radi u ovom sektoru), sada zahteva od potrošača da potroši više novca na odeću.

U odnosu na komentatora Tageszeitunga i njegovog apelovanja na samoodgovornost potrošača, čak i papa Franciskus deluje kao revolucionar, budući da je govorio o robovskom radu kad je komentarisao za Bangladeš uobičajena mesečna primanja zaposlenih (38 evra). Spomenuti alternativni dnevni list, čiji su se politički zaštitnici dobrano postarali da se uslovi rada u Nemačkoj približe onima u Trećem svetu, žali se sada zbog mentaliteta okrenutog kupovanju jeftine robe i ekspanziji tržišta za diskonte tekstila (kompanije koje prodaju jeftine proizvode), a sve su to rezultati Agende 2010 i Hartz reformi. Ova grdnja konzumenata, koja je usled opšte tendencije prekarizacije u Nemačkoj apsurdna, deluje već opsceno u odnosu na krizom zahvaćenu Evropu, čija se južna periferija, zahvaljujući nemačkom diktatu štednje, pretvorila u raspadajući region, u kojem nezaposlenost mladih prelazi 50 %.

Ovakva pseudokritika potrošačkog mentaliteta fokusiranog na jeftine proizvode na „ostrvima blagostanja“, koja su sve manja i u centrima kasnokapitalističkog svetskog sistema, ne može da bude zadovoljavajuća iz još jednog razloga. Naime, u Bangladešu se ne proizvodi samo za diskonte tekstila, nego se i skupa odeća poznatih firmi produkuje u sličnim uslovima, nedostojnim čoveka, kakvi su vladali i u srušenoj osmospratnoj fabrici u pregrađu Dake, zgrade čiji je poslednji sprat podignut bez građevinske dozvole (što je i izazvalo rušenje objekta). U njenim ruševinama nisu se našli samo proizvodi diskontnih proizvođača kao što su Kik ili Primark, nego i oni pravljeni za Benetton. Roba poznatih marki i trgovinskih lanaca kao što su C&A, H&M, Esprit, GAP, Adidas, Tchibo, Metro ili Tesco proizvodi se upravo u Bangladešu, koji je u toku prethodne decenije postao glavni proizvođač tekstila u jugoistočnoj Aziji. U toku globalizacije, ekspandirajuća tekstilna industrija, koja isporučuje zapadnim kompanijama robu u godišnjoj vrednosti od 15 milijardi dolara, transformisala je ovu zemlju jeftine radne snage u drugog po veličini svetskog izvoznika tekstila (nakon Kine). Oko 3,5 miliona radnika (većinom žena, budući da žene dominiraju u branši sa zastupljenošću od oko 80 %) rinta u industriji odeće, pri čemu od njihovih bednih prihoda zavisi ukupno oko 20 miliona ljudi u Bangladešu. Oko 9 % ukupnog uvoza tekstila u EU, a 12,5 % uvoza tekstila u Nemačkoj, stiže upravo iz ove zemlje.

Pakao iza fabričkih zidova

Ovako „uspešnu izvoznu priču“ moguće je realizovati samo zahvaljujući bespoštednoj eksploataciji radnika i radnica u Bangladešu, čiji godišnji BNP po glavi stanovnika dostiže svega 704 dolara (podaci iz 2011.), što ovu zemlju čini jednom od najsiromašnijih na svetu. Vlada Bangladeša, u jednoj od prvih reakcija na vest o rušenju fabrike, podigla je zakonski minimum za plate s 30 na 40 evra mesečno, ali se one ipak još uvek nalaze ispod granice egzistencije, čemu doprinosi i godišnja inflacija od oko 8 procenata. Zvanično propisano radno vreme iznosi 60 časova nedeljno, ali zakonska regulativa je puna rupa, tako da radnice i radnici često moraju da rade i po 15 časova dnevno. Seksualne zloupotrebe, nasilje, zakidanje na platama i neizdrživi radni uslovi redovna su pojava u ovoj proizvodnoj branši. Ceđenje ljudi u ovim fabrikama znoja počinje već s navršenih 14 godina života. Plaćeni odmor ne postoji.

Zapadnim koncernima, čija se roba tamo i proizvodi, ovo stanje je vrlo dobro poznato. Firma „Adidas“, krajem 2012, tražila je od svojih dostavljača na terenu da se obavežu na standarde za radna mesta, koji predviđaju 60-satnu radnu nedelju za radnice starije od 15 godina, koja može biti produžena samo u vanrednim okolnostima. A ova industrija predstavlja jedan od centralnih delova mreže političke korupcije, koja omogućava raširene zakonske zloupotrebe spram položaja radne snage i brutalnu represiju prema sindikalnim aktivistima. Jer se stalno dešava da kritičari stanja i sindikalci bivaju hapšeni ili direktno likvidirani, kao što je to bio slučaj poznatog aktiviste Aminula Islama, čije je beživotno telo, s brojnim tragovima mučenja, pronađeno prošle godine, nakon što je pokušao da organizuje štrajk u jednoj firmi koja je proizvodila odeću, između ostalog i za marku Tommy Hilfiger.

Da bi se razumelo zašto se čak i proizvođači markirane odeće odlučuju za produkciju svojih trendi kolekcija pod tako varvarskim uslovima, više može da pomogne slušanje jednog radio-izveštaja ultrakonzervativnog „Bavarskog radija“, nego čitanje alternativnog Taza. Naime, u jednom radio-intervjuu, krajem 2012. godine, svoja iskustva izneo je Rudolf Loder, švapski preduzetnik, koji se tri godine „vežbao“ kao podizvođač radova na eksploataciji 2.000 zaposlenih u jednoj fabrici u Bangladešu, a na kraju je dao otkaz. Prema njegovim rečima, uprkos jeftinoj radnoj snazi i svemu ostalom, na kraju se ne zaradi mnogo, što ga je nagnalo da se požali na „konstantan pritisak na snižavanje cena“ od strane zapadnih kompanija. Velike firme nisu ništa plaćale, tako da se, po njegovim rečima, morao zadovoljiti sitnišem. Uslovi rada mogu biti grozni bez ikakvih ograničenja, konkurencija na tržištu stara se da se u praksi sprovode najefikasnije metode eksploatacije, a njihovu realizaciju još uvek može bolje da garantuje domaća tekstilna buržoazija, nego neiskusni švapski gonič robova.

Kampanja zamazivanja očiju

Klaus Verner Lobo, autor knjige Crna knjiga modnih marki objasnio je na istoj radio-stanici, kako funkcioniše konstitutivni mehanizam konkurencije u kapitalističkom načinu proizvodnje: „Princip je jednostavan: raspiše se tender za proizvodnu liniju i najjeftinija ponuda bude prihvaćena. Ako na jednom mestu proizvodnje, recimo u Kini, rastu plate i troškovi produkcije, čitav proizvodni karavan seli se dalje, u Vijetnam ili Kambodžu“. Nešto kao „politički korektno proizvedene patike“ ne postoji, objašnjava Lobo i poručuje: „Bolje razmislite da li vaša stara obuća može da izdrži još neko vreme“.

Ovde je reč o konkurentskom nadmetanju u kojem prednost imaju oni akteri na tržištu koji znaju kako da uz najveću bezobzirnost i brutalnost maksimiraju svoje profite. I obrnuto, one tekstilne kompanije koje izbegavaju učešće u nadmetanju za podizanjem profita, beleže gubitke u tržišnoj utakmici. Zbog toga nema više dobronamernih kapitalista – oni su odavno bankrotirali. Upravo zato će celokupni „fairtrade pokret“ i ubuduće pokrivati samo jedan marginalni deo tržišta, srazmeran griži savesti koju će osećati levo-liberalna srednja klasa.

Tu neće ništa promeniti ni reklamna kampanja „sve-je-OK“, koju je tekstilna industrija uz podršku medija pokrenula nakon rušenja osmospratne fabrike u Daki. Nekoliko desetina zapadnih tekstilnih i trgovinskih koncerna složilo se, u jednom sporazumu o bezbednosti u Bangladešu, da, između ostalog, nezavisnim inspektorima treba da se omoguće pristup i kontrola povećanih sigurnosnih standarda u firmama lokalnih dostavljača robe. Osim toga, koncerni žele da usmere jedan neodređeni finansijski doprinos za renoviranje trošnih fabričkih postrojenja. Prema navodima u Spiegel-Online, reč je o nekoj vrsti sitnog džeparca, jer koncerni nameravaju da za ove svrhe pojedinačno izdvoje između 100 i 500 hiljada evra. Međutim, poboljšanja radnih uslova u tom sistemu eksploatacije nisu planirana. Na primer, ne pominje se skraćivanje estremno dugačkog radnog vremena.

Zbog toga ove reklamne mere više podsećaju na one mreže koje je kineski proizvođač elektronske opreme „Foxconn“ postavio na zgrade svojih radnika nakon jednog talasa samoubistava, ne bi li time predupredio novu seriju suicida, pri čemu se ništa nije promenilo u načinu rada u fabrici. Ovakvim merama treba sprečiti loše vesti o fabrici, smanjiti troškove i optimizovati eksploataciju radne snage. Tim pre jer ranije spomenute mere povećanja sigurnosti rada u Bangladešu ne predviđaju kažnjavanje prekršilaca – umesto toga, rezultati kontrole treba da budu javno objavljeni. Ovaj sporazum je, dakle, samo jedna PR kampanja, kojom će se još jednom oživeti bajka o održivosti i civilizovanosti kapitalizma. U to se uklapa i naslov sa portala Spiegel-Online: „Veliki modni lanci reaguju pod uticajem protesta“.

Povratak u varvarsku fazu kapitalizma

Poboljšanju položaja tekstilnih radnica pre bi mogla da doprinese legalizacija sindikata koju je najavila vlada ove zemlje. Osim ako se i ovde ne radi samo o medijskoj meri za poboljšanje javnog imidža. Do sada su sindikati u fabrikama mogli legalno da rade jedino uz saglasnost vlasnika fabrike. Osim toga, sve ove mere imaće ograničen efekat, jer će njima biti obuhvaćeno samo 1.000 od oko 5.000 fabrika lociranih u Bangladešu. Neke kompanije, kao što su „GAP“ ili „Walmart“, nisu se priključile ovom sporazumu, već su umesto toga najavile sopstvene akcione planove koji, međutim, neće biti obavezujući. Najzad, ključno je to da se ove mere odnose isključivo na Bangladeš, tako da bi one mogle ovoj zemlji samo da otežaju borbu s konkurencijom, u privlačenju novih industrijskih investicija.

Otprilike u isto vreme kad je potpisan Bangladeški sporazum, u Kambodži je, prilikom rušenja krova jedne fabrike, poginulo više radnika, bez da je to izazvalo bilo kakav eho u zapadnim medijima. Iz toga se vidi da ova zemlja ima veliku konkurentsku prednost u odnosu na Bangladeš. Predvođeni kompanijom „Walt Disney“, koja je najavila svoje potpuno povlačenje iz Bangledaša, sada kad je ova zemlja dospela na loš glas, i drugi svetski giganti spremaju selidbu čitavih fabrika u druge države regiona, kako je o tome izvestio New York Times, sredinom maja. Zapadni menadžeri sada počinju da traže potencijalne nove liferante u južnom Vijetnamu, centralnoj Kambodži i u unutrašnjosti ostrva Java. Kako je za njujorški list objasnio jedan od menadžera, „u ovom trenutku samo ime Bangladeš našoj firmi daje negativnu konotaciju“.

U ekonomiji bede jugoistočne Azije ogleda se jedna od osnovnih protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje, koja je i uzrokovala savremenu globalnu krizu. Iako izgleda da se kapitalistički sistem pod stare dane dobrim delom vratio u varvarsku fazu svog razvitka iz 18. veka, kad su ogrubele dečije ruke morale da u 15-satnim smenama opslužuju mašine za izradu tekstila, ipak se pri ovom bekstvu u prošlost ne mogu izbeći protivrečnosti koje ono samo donosi. Ovaj arhaični sistem, koji se zasniva na nemilosrdnoj eksploataciji radne snage, kroz konstantno, konkurencijom posredovano, povećavanje produktivnosti, čini najamni rad potencijalno suvišnim. Jer najamni rad u mnogim branšama, moguć je još samo za najamnine koje su daleko ispod egzistencijalnog minimuma, kako je to pravilno primetio čak i portal Welt Online: „Poslednje povećanje minimalne najamnine u Bangladešu, sa 30 na 40 evra mesečno, za posledicu će imati zatvaranje oko 300 fabrika i otpuštanje na hiljade radnika, što je stav koji deli čak i inicijativa Clean Clothes Campaign (CCC)“. Ne treba isključiti ni to da će mere za povećanje bezbednosti na radu takođe imati slične negativne posledice.

Opcije koje kasni kapitalizam ostavlja ovakvim „prekobrojnim“ ljudima, pobrojane su u jednom članku lista Tagesspiegel. Ukoliko i druge zapadne kompanije budu pratile primer firme „Walt Disney“, tekstilnim radnicama u Bangladešu preti dalje osiromašenje, život na ulici ili čak prostitucija. Petnaestočasovne radne smene, prostituisanje ili smrt od gladi – pred ovim izborom nalazi se sve više najamnih radnika, i to ne samo u Bangladešu.

Total
0
Shares
Related Posts
Read More

Beda “srpskog sveta”

Foto: Tanjug / Jadranka Ilić Piše: Miloš Perović Redov Aleksandar Vulin, večiti kandidat za vojnika, vanredno je zauzet…