CRVENA AKCIJA – LEVIČARSKI POLITIČKI PARIJA (1)

Ovaj tekst Marka Hejza je objavljen kao dvanaesto poglavlje u knjizi Uz dlaku: britanska krajnja levica od 1956. (Against the Grain: The British far left from 1956), u redakciji Evana Smita i Metjua Vorlija, objavljenoj 2014. godine, u izdanju Manchester University Press. Prevod na srpski jezik je prvobitno objavljen u časopisu “Margina” 4/2014. Ovde ga prenosimo u nastavcima.

DRUGI DEO

TREĆI DEO

 Piše: Mark Hejz, prevod sa engleskog: Mile od Umu, KKUSIUSK

Bilo bi izuzetno lako otpisati „Crvenu akciju“ kao politički beznačajan subjekt, pogotovo otkad je  „revolucionarni“ aktivizam krajnje levice britanskog ideološkog spektra počelo da karakteriše obilje naizgled sličnih, kratkotrajnih sektaških mikrogrupa. „Crvena akcija“ lako bi mogla biti prikazana kao minorna manifestacija istog tog soja – tek još jedan militantni mikrob u žalosnoj socijalističkoj storiji, koji je, uprkos rđavom glasu na koji je izašao ’80-ih i ’90-ih, sledio potpuno predvidiv put u politički zaborav. Međutim, postoji jedan značajan smisao u kojem bi takav potcenjivački pristup bio neprikladan u ovom slučaju, s obzirom na to da je „Crvena akcija“, uprkos svom malobrojnom članstvu, uspela da na neki način pruži jedinstven doprinos politici krajnje levice u Britaniji krajem 20. veka. Štaviše, moglo bi se reći da je bilo elemenata i iz teorije i iz prakse koji nalažu potkrepljeniju kritičku analizu.

Nema sumnje da je „Crvena akcija“ bila organizacija koja je izazivala kontroverze, a donekle je i namerno flertovala s tim. Političke pozicije koje je „Crvena akcija“ zauzela izazvale su isto onoliko zabrinutosti i čuđenja na levici koliko i među onom populacijom među kojom je takvo neprijateljstvo bilo potpuno očekivano. Neprijatelji „Crvene akcije“ među levičarima bili su šarolika skupina, te ne bi bilo preterano reći da ovu organizaciju nisu mogle da podnesu razne grupe koje su, makar prividno, imale njoj blizak položaj na ideološkoj osi. Istovremeno, reakcije medija na crvenoakcijaški brend beskompromisne političke prakse predstavljao je mešavinu straha i fascinacije. Kao što je novinar Obzervera Met Siton izjavio, nakon što je upoznao neke istaknute članove sredinom ’90-ih, „Crvena akcija“ bila je „polulegalna, poluparamilitarna grupa koja je apsolutno verovala u učinkovitost političkog nasilja“[1]. I zaista, ozloglašenost „Crvene akcije“ primetio je, pomalo podrugljivo, i njen nacionalni organizator, u jednom internom izveštaju: „Pre tri ili četiri godine, članove ‘Crvene akcije’ zagolicalo bi makar pominjanje u glasilu Leninist. Danas uopšte ne čudi kada je ona tema uvodne reči urednika Tajmsa[2]. „Crvena akcija“ stoga je uspela da izazove nesvakidašnju reakciju među raznim aktivistima, organizacijama i medijima, od kojih je većina išla od neprijateljske neverice do zajedljive mržnje. Zato možda vredi podrobnije razmotriti kako i zašto je taj levičarski kamičak izazvao toliko puno političkih talasa.

Koreni „Crvene akcije“

„Crvena akcija“ formirana je krajem 1981, uglavnom od strane bivših članova Socijalističke radničke partije (Socialist Workers’ Party – SWP), koji su isključeni zbog teškog greha „skvodizma“[3]. U stvari, ovi članovi bili su politički ekskomunicirani zbog svog insistiranja na usvajanju robusnijeg odgovora na fašističke napade koje su trpeli. Spektakularni izborni krah Nacionalnog fronta (National Front – NF), 1979. godine, uverio je vođstvo SRP-a u to da je Antinacistička liga (Anti-Nazi League – ANL) odslužila svoje i da je treba rasformirati. Kako god, fašisti se nisu tek tako izgubili iz političkog etra – dok su jedni nastavili da jurcaju za svojim štraserovskim snovima kao polutajni „politički vojnici“, drugi su se jednostavno vratili tradicionalnoj hitlerovskoj taktici „kontrolisanja ulica“, što je pojedine društvene aktiviste neizbežno pretvorilo u mete za napad. Dakle, jezgro iz kojeg će se kasnije razviti „Crvena akcija“ bilo je ogranak SRP-a, koji je odbio da prihvati ideju da je izborni učinak jedino merilo fašističkog aktivizma ili uspeha i koji su stoga zagovarali aktivniji odgovor fašistima, od kojih je većina bila namerna da se vrati strategiji pobune na uličnom nivou. Kako Centralni komitet SRP-a nije tolerisao takvu jednostranu aktivnost, pojedini članovi su isključeni, iako su neki uspeli da „iskoče“ i pre nego što su ih „gurnuli“, dok su drugi izašli iz partije u znak solidarnosti sa svojim saborcima. Bio je to važan trenutak. Kako nacionalni organizator za „Crvenu akciju“ Gari O’Šej veli, „suspenzije i isključenja bili su kafkijanski i bizarni – ja sam suspendovan iako sam bio jedan od retkih sindikalnih delegata radničkog porekla. Do trenutka kada se to desilo, mi smo svejedno već bili van. Počeli smo sve da preispitujemo. Na kraju su namestili dokaze protiv nas. Bila je to čistka. Osećali smo i da im se kulturološki nismo dopadali. Potcenjivali su radničku klasu.[4]

Dakle, na svom početku, „Crvena akcija“ bila je plod nečega što se smatralo strateškim neuspehom SRP-a da se efikasno organizuje u borbi protiv fašista, ali i kulturološke antipatije prema članstvu iz redova radništva. Kao što to kaže nacionalni blagajnik Pit Koen, „morali smo da se odlučimo – ili da nestanemo ili da formiramo nešto drugo. Sve je bilo podložno raspravi – nije bilo nijednog unapred smišljenog ishoda, osim činjenice da ste levičar“.[5] Oni koji su bili na odgovornim položajima u SWP-u svakako su očekivali da se isključeni članovi pomire sa svojom sudbinom političkih izgnanika, ali mali kružok saboraca iz Londona udružio je snage i obrazovao Crvenu akciju, čime je, kako je to nesrećno sročio jedan aktivista, postao „preživeli abortus“[6].

Spočetka je tajnovitost koja je obavijala ovu mladu organizaciju bila odraz činjenice da „Crvena akcija“ nije tražila ni priznanje ni regrute, već se jednostavno zadovoljavala time da se sa fašističkim neprijateljem, kad god je to moguće, suočava na pragmatičnoj osnovi.[7] Kako god, ključni trenutak za ovu grupu zbio se 10. juna 1984, na koncertu koji je pod vedrim nebom u londonskom parku Džubili gardens organizovao GLC (Greater London Council), u znak protivljenja torijevskim merama štednje i nezaposlenosti. U trenutku dok je nastupao sastav Redskins, osamdesetak naciskinheda okomilo se na okupljene, među kojima je bilo žena, dece i čitavih porodica.[8] „Crvena akcija“, stekao se utisak, morala je da izađe iz odbrambene pozicije i krene u ofanzivu. Prvobitni cilj bio je da se razvije borbena jedinica za obezbeđivanje javnih skupova, svirki i prodaje štampe, bilo koje levičarske organizacije koja bi mogla biti izložena napadu. Istovremeno, postojao je udruženi pokušaj da se dublje ispitaju procesi koji su doveli do političkog nastanka ove organizacije. Ta je refleksivna analiza trebalo da izrodi kritiku tadašnje krajnje levice koja bi preciznije određivala liniju razgraničenja između „Crvene akcije“ i njenih političkih praočeva.

Kritika svega postojećeg na levici

Tako je „Crvena akcija“ krenula da dela kao jedinica za brzi odgovor sa jednim ciljem, da bi onda ubrzo počela podrobnije da ispituje ideologiju drugih organizacija na krajnjoj levici. Polako, mahom putem Biltena (The Bulletin), ustanovljena je kritika koja, kako se tvrdilo, ne samo da im je pomogla da shvate zašto su završili na margini, već i, što je daleko bitnije, zašto je britanska „revolucionarna“ levica tako katastrofalno omanula po pitanju ostvarivanja bilo kakvog političkog uticaja. Konkretnije, u središtu kritičke pažnje crvenoakcijaške literature našao se lenjinistički model organizacije i, što je značajno, ova kritika se zasnivala na preispitivanju prvobitnih demokratskih ideala Marksa i Engelsa. Ljudi iz prvih redova u „Crvenoj akciji“ postali su svesniji da je upravo ovaj lenjinistički metod, sa akcentom na paradigmi boljševičke partije i demokratskom centralizmu, proizveo strukturalne nedostatke, koji su zauzvrat doveli do sektaškog utopijanizma trockističke politike krajem ’70-ih i početkom ’80-ih. Degradacija demokratske prakse, iz poštovanja prema birokratskom centralizmu centralnih komiteta, uzimana je za neizbežnu posledicu modela avangardne partije koji je izrodio gomilu međusobno sučeljenih sekti, od koji je svaka brže-bolje tvrdila da ima akreditiv istinskog artikla, za razliku od imitacija konkurencije. Bio je to, po tvrdnjama „Crvene akcije“, recept za pasivnost.

Kao rezultat toga, „Crvena akcija“ jasno je odbacila ideju glomaznog, avangardnog vođstva, koju su usvojile brojne trockističke partije. Iskustvo kao da je potvrđivalo da, bez obzira na to koliko je organizacija teorijski osmišljena kao demokratska, njome zapravo dominira autoritarni, ako ne i diktatorski centralni komitet. Kako to reče član „Crvene akcije“ (i nekadašnji organizator „Militanta“ – jedne od tadašnjih malih levičarskih grupa, prim. ur.) Stiv Vest: „U drugim levičarskim grupama nije bilo prave demokratije. Ja sam svojevremeno bio u ‘Militantu’ i od vas se očekivalo da ili sledite zacrtano, ili postanete predmet prevaspitanja. Povremeno je to zaista bilo čist otrov.“[9] I stvarno, nije bila „nikakva tajna da je jedan broj osnivača ‘Crvene akcije’ izašao iz SRP-a upravo zbog neslaganja sa njenim sve očitijim naginjanjem ka centralizmu u odnosu na demokratiju“[10]. U principu, crvenoakcijaška kritika ovog elementa revolucionarne prakse podržavala je gledište ranih marksističkih teoretičara, poput Roze Luksemburg, koja je već u ranoj fazi primetila ovakve antidemokratske kontradikcije. Stoga je ideološka orijentacija „Crvene akcije“ bila u suštini marksistička, ali i antilenjinistička, barem kada je reč o njenom protivljenju demokratskom centralizmu.[11] Zapravo je reč o tome da je „Crvena akcija“ zagovarala stav da je Lenjinovo gledište o partijskoj organizaciji, koja je uvek bila planirana za krajnje specifičan splet istorijskih okolnosti (i koja se zasnivala na uspehu evropske revolucije), podignuto na nivo političkog principa od strane levičarskih sekti koje zapravo nisu imale organsku vezu sa radničkom klasom. Stoga je, prema „Crvenoj akciji“, u kontekstu tadašnje Britanije, lenjinistička paradigma bila suštinski neprimenjiva, dok je tvrdnja o zastupanju interesa radničke klase bila čista izmišljotina.

Sledeći ove zaključke, trockizam je, sa svojim teoretskim naglaskom na „stalnoj revoluciji” uziman za iskrivljenu manifestaciju boljševizma. Ignorisanje ili poricanje odgovornosti za gušenje pobune u Kronštadu ili formiranje Čeke jednostavno je bilo simptomatično za slično naginjanje ka autoritarnim oblicima organizacije. Čak i snažna (i legitimna) kritika staljinizma od strane Trockog nije uklonila slabosti koje su bile sastavni deo njegovih predloga za političku praksu, koja je suštinski ostala boljševička po poreklu, ali se razvila u kruti politički šablon koji sasvim lepo pristaje uz kvazireligijsko poštovanje raznih levičarskih sekti. „Crvena akcija“ je stoga zastupala stav da su radničkoj klasi zapravo jako loše služile razne svadljive trockističke mikrogrupe. Kako se to ističe u prvom broju Biltena, radnička klasa nema apsolutno nikakvo razumevanje za levicu, a svaka iole ozbiljnija grupa mora za početak da zavredi poverenje i poštovanje u radničkim četvrtima.[12] Činjenica da su takozvane revolucionarne grupe potpuno odeljene od radničke klase i da ne postoji institucionalni mehanizam koji bi pospešio njeno buduće učešće, značila je da takve organizacije nisu dorasle svom zadatku. Štaviše, nakon konferencije „Crvene akcije“, 1988. godine, zaključeno je da se „niti jedna organizacija na levici ne može smatrati istinski revolucionarnom”.[13] Bila je to tema koja će se provlačiti sve vreme postojanja „Crvene akcije“: „bez rešenja za njihovu praktičnu primenu, revolucionarne ideje u najboljem slučaju postaju pobožne težnje, a u najgorem predmet sprdnje”.[14] Kako je to naznačeno u programu „Mi smo ‘Crvena akcija’” (We are Red Action):

„… sektaška podela na levici i dalje predstavlja olakšanje za sistem koji je socijalizam trebalo da zameni. Frakcije, čiji besprekorni programi za partijsku diktaturu rezultiraju potragom za ciljevima koji su samo njima važni, ni na koji način ne doprinose onom pravom radničkom pokretu, osim što odlažu njegov politički preporod. Suštinski reakcionarne, one slove za socijaliste minulog pokoljenja. Ova izdaja predstavlja ruganje Marksovoj i Engelsovoj teoriji i praksi, ali i ideji o nezavisnoj radničkoj inicijativi.[15]

 Iako ovakvo gledište postavlja jasnu razliku između „Crvene akcije“ i starijih boljševičkih i trockističkih pozicija, postojala je i očita linija razgraničenja u odnosu na anarhističke forme. Anarhistička pretpostavka o tome kako je svaki oblik autoriteta potencijalno autokratski, te da mu se kao takvom valja suprotstaviti, nije naišla na bog zna kakav odjek u crvenoakcijaškim krugovima. Bez obzira na njegovo legitimno istorijsko nasleđe i želju da ostane neukaljan kompromisima, anarhizam je u sebi sadržao jednu kobnu manu, kako je to „Crvena akcija“ objasnila:

„… anarhizam, koji se izdaje za slobodarsku alternativu lenjinizmu, nikada ne bi mogao da zaživi. Anarhizam podrazumeva principijelno protivljenje upotrebi bilo kakvog autoriteta. Shodno tome, čak i najsavršenija demokratija za anarhiste bi bila autoritarna, jer bi podrazumevala nametanje društvene odluke većine nad manjinom. Odgovor na birokratski autoritet jeste demokratski autoritet, a ne ukidanje autoriteta.“[16]

 „Crvena akcija“ priznala je da će vođstva uvek biti, ali najvažnije je zapravo bilo obezbediti odgovornost. Dakle, iako je taktička saradnja sa anarhističkim grupama bila potpuno izvodljiva, uzevši u obzir zajednički naglasak na antikapitalističkoj decentralizaciji, usvojena komponenta udruženih anarhističkih programa smatrana je nerealnom. „Crvena akcija“ radije se ugledala na Marksa i Engelsa, nego na Bakunjina i Prudona, ponovivši u nekoliko navrata da njihova zastava ostaje crvena.[17]

Razume se, ova teza koju je „Crvena akcija“ tek razrađivala zasnivala se i na neupitnoj pretpostavci koju je organizacija prihvatila nakon katastrofe tokom rudarskog štrajka 1984, a prema kojoj Laburistička partija ne samo da je nepopravljivo reformistički nastrojena, već se nalazi i usred procesa odricanja od radničke klase. Iako su se u „Crvenoj akciji“ i pre 1984. godine vodile rasprave ne temu da li je prihvatljivo glasati za laburiste[18], štrajk rudara predstavljao je vododelnicu.[19] Kako reče Koen, „Laburistička partija je početkom ’80-ih ponudila konkretne prednosti – bili smo bez predrasuda, ali to se promenilo nakon rudarskog štrajka. Smatram da nakon toga nijedan prolaburistički argument nije bio održiv”[20]. Što je još kontroverznije, „Crvena akcija“ je u pitanje dovodila i sposobnost šireg radničkog pokreta da radnicima donese konkretan boljitak. U suštini, smatralo se da sindikalni pokret više nije u poziciji da efikasno predstavlja težnje većine običnih ljudi. Doprinos „Crvene akcije“ ovoj raspravi, koja je vođena putem časopisa Otvorena polemika (Open Polemic), jasno ilustruje ovu poziciju: „S obzirom na promenljivu prirodu kapitalizma, sindikalizam kao stub oslonac radničke strategije za temeljitu društvenu promenu mora biti napušten. Ne radi se o tome da je sindikalizam u potpunosti propao, niti da je akcija na radnom mestu postala kontraproduktivna, već je reč o tome da će njegov politički značaj u očima radničke klase nastaviti da opada”.[21] Sudeći prema „Crvenoj akciji“, „sindikalizam je efikasan jedino kada je i kapitalizam efikasan. Drugim rečima, ‘radnički pokret’ ne nudi nikakvu zaštitu i mahom nema nikakav značaj za one delove radničke klase kojima je najpotrebniji”[22]. Ukratko, sindikalizam kao strategija nikada nije ni imao izgleda da zaživi zato što je sam kapitalizam u Britaniji poprimio drugačiji oblik, što je zauzvrat promenilo i poziciju radničke klase. Dobro organizovani sindikati iz teške industrije poput rudarstva, brodogradarstva i železara naglo su se osipali, ako ne i u potpunosti gasili, ostavljajući preostali sindikat iz javnog sektora da moli centralnu vladu ne bi li im ustupili neke resurse.[23] Radnički pokret kojim je dominirao sindikalizam imao je sve veće poteškoće da mobiliše mase i sve veće izglede da izgubi na značaju u očima radništva, koje je bilo sve obespravljenije i sve uskraćenije za adekvatne zastupnike na radnom mestu.

Radnička klasa nije mogla naći stvaran spas ni u traženju rešenja u inostranstvu – imitiranje uverljivijih političkih paradigmi iz belog sveta zapravo i nije bila održiva opcija. U samoj „Crvenoj akciji“ vladala je stroga odbojnost prema „zapravo živim” komunističkim režimima, za koje se smatralo da su nasilni, monolitski i pod dominantnim uticajem bezbrojnih birokratskih elita.[24] Ovde treba istaći i stav da je upravo lenjinistički model smatran makar delimično odgovornim za najavu kraha staljinizma, koji se uzimao za antitezu istinski socijalističkog društva.[25] Posledice staljinizma po radničku klasu širom Evrope smatrane su katastrofalnim, a pozivalo se i na rane kritičare poput Viktora Serža, čiji su citati po publikacijama „Crvene akcije“ potvrđivali ovo opažanje: „Seržovo najveće dostiguće jeste što je sasvim jasno pokazao uzaludnost pokušaja da se socijalizam izgradi korišćenjem metoda koje su protivne socijalističkom principu.”[26]

[1] M. Seaton, „Charge of the New Red Brigades”, Indipendent, 29. januar 1995.

[2] Red Action Newsletter (1993). Vidi recimo i: Michael Gove, „Red flag flies again”, Tajms, 15. januar 2002.

[3] Squadism (eng.) je praksa direktne fizičke antifašističke akcije. Pojedinci iz SWP, 1977. godine, počeli su da obrazuju borbene odrede (squads) sa zadatkom da obezbeđuju skupove od napada fašista iz Nacionalnog fronta (prim. prev.)

[4]Gary O’Shea, National Organiser, Red Action, intervju, 25. jun 2012.

[5]Pete Coen, National Treasurer, “Red Action: intervju”, 25. jun 2012.

[6]Navedeno u M. McNamara and M. Piggott, “Interview with RA”, Blic, jun 1998.

[7]Vidi S. Birchall, Beating the Fascists: The Untold Story of Anti-Fascist Action (London, Freedom Press, 2010), str. 89.

[8] Ibid, str. 98.

[9] Steve West, član „Crvene akcije“, intervju, 25. jun 2012.

[10] Red Action (proleće 1991).

[11]Videti Marx v Lenin, Red Action, 55 (bez datuma).

[12]Red Action, 1 (februar 1982).

[13]Red Action (april–maj 1992).

[14]Red Action, 74 (proleće 1997).

[15]Red Action (leto 1994).

[16] Ibid, i Anarchism and the Invisible Legions“, Red Action, 56 (bez datuma).

[17] Vidi Red Action, 56 (bez datuma).

[18] Vidi Red Action (specijalno predizborno izdanje 1983).

[19] Vidi „Dig Deep for the Miners“ i „Scabs are Scum“, Red Action, 12 (bez datuma).

[20] Intervju sa Koenom.

[21] Red Action Newsletter (septembar–oktobar 1995).

[22] Red Action Newsletter (januar–februar 1996).

[23] Vidi „Realism or Collaboration: The Changing Face of Trade Union Sell-Outs“, Red Action, 32 (april 1987).

[24] Red Action, 28 (novembar 1986).

[25] Red Action (septembar–oktobar 1991).

[26] Red Action, 16 (februar 1985)

 

Total
0
Shares
Related Posts