CRVENA AKCIJA – JEZGRO MILITANTNOG ANTIFAŠIZMA (2)

Ovaj članak Marka Hejza prvobitno je objavljen kao dvanaesto poglavlje u knjizi Uz dlaku: britanska krajnja levica od 1956. (Against the Grain: The British far left from 1956), u redakciji Evana Smita i Metjua Vorlija, objavljenoj 2014. godine, u izdanju Manchester University Press. Prevod na srpski jezik je prvobitno objavljen u časopisu “Margina” 4/2014. Ovde ga prenosimo u nastavcima.

PRVI DEO

TREĆI DEO

Piše: Mark Hejz, prevod sa engleskog: Mile od Umu, KKUSIUSK

Dosledna privrženost Marksovom učenju

Međutim, uprkos svojoj oštroj kritici ostalih levičarskih grupa, anarhizma, radničkog pokreta i komunističkih režima, „Crvena akcija“ nastavila je da artikuliše principijelno protivljenje kapitalizmu, polazeći direktno od Marksa. „Crvena akcija“ naglašavala je potrebu za novim sistemom ekonomske organizacije i javnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ne bi li se pospešile istinska jednakost i sloboda. Zato je „Crvena akcija“ i dalje proklamovala svoje revolucionarne socijalističke akreditive i potvrđivala svoju privrženost originalnom Marksovom učenju. Ideologija „Crvene akcije“ opisuje se kao „slobodarski komunizam”, što možda donekle objašnjava i njenu osobenu teoretsku poziciju.[1] Kako god, od izuzetne je važnosti napomenuti da „Crvena akcija“ nije tvrdila kako upravo ona predstavlja odgovor za probleme koje prepoznaje. Njena je svrha pre bilo postavljati teška pitanja u nadi da će to izazvati širu reakciju, nego da će naći sve odgovore. „Crvena akcija“ je to krajnje jasno stavila do znanja: „Svesni smo da svrgavanje kapitalizma iziskuje revolucionarnu radničku partiju. Mi nismo ta partija, niti su to grupe koje se za takve izdaju… Mi ne želimo da imitiramo tradicionalnu levicu, već da delamo u područjima koja ona zanemaruje“.[2] Cilj „Crvene akcije“ bio je, prilično skromno, održati tradicionalni militantni aktivizam radničke klase i pronaći slabosti koje su bile očigledne u drugim levičarskim organizacijama koje su za sebe tvrdile da imaju sve političke odgovore.

Povrh toga, na jedan smislen način, „Crvena akcija“ rešila je da osvoji i mobiliše radničku klasu. Kako stoji u jednom dokumentu, „integracija sa opštom radničkom kulturom od suštinske je važnosti ukoliko ne želimo da se naša organizacija odeli od klase koju predstavlja… Revolucionarnu socijalističku partiju moraju da čine pripadnici radničke klase – sve drugo je ili laž ili sektaštvo“.[3] Ovde se „Crvena akcija“ ponovo poziva na Marksa. Septembra 1990, „Crvena akcija“ objavljuje članak „Slepa lepota“, u kojem, razrađujući Marksovu analizu, govori o tome kako radnička klasa nije samo ekonomski izrabljivana, već i držana u stanju stalnog ropstva. U tom pogledu, običan svet ne samo da je ostao uskraćen za materijalne resurse, već je i politički razoružan time što mu je zabranjen pristup pozicijama koje nose političku odgovornost. „Crvena akcija“ usvojila je gledište da radničkoj klasi mora biti pružena prilika da sama odlučuje o svojoj sudbini – svakako im nisu bili potrebni „oficiri“ iz srednje klase da redovima iz obične vojske naređuju šta da rade i kako se da ponašaju. U tom smislu, agenda „Crvene akcije“, ma koliko da je bila osporavana, ponavljala je poruku o samooslobođenju iz originalnih pisanja Marksa i Engelsa. Kako to O’Šej kaže:

„Prozivali smo levicu, recimo putem Lenjinista i Otvorene polemike. U pogledu teorije, sa njima smo se direktno sukobljavali. Vratili smo se originalnim stavovima Marksa i Engelsa. Otkrili smo da postoje svakojaki nedostaci u levičarskim argumentima. Oni su njihova pisanija koristili krajnje cinično kako bi poduprli svoje taktičke zahteve. Sve su pogrešno razumeli. Bez intelektualne strogosti, bez ikakvog kredibiliteta. Ako već nameravate da se pozivate na Marksa, najmanje što možete da učinite jeste da probistrite odgovarajuće štivo.“[4]

Kako „Crvena akcija“ zaključuje, svaka „ozbiljna revolucionarna organizacija mora biti radnička po instinktu, karakteru, sastavu i odzivu“.[5] Važno je po ovom pitanju biti jasan, s obzirom na kritike kojima su redovno zasipali „Crvenu akciju“ zbog „vorkerizma“ i zaluđenosti proletarijatom – ovo gledište nikada nije imalo nameru da od radničke klase načini fetiš. Radnici nisu bili ništa inteligentniji, hrabriji ili humaniji od drugih ljudi – i oni su mogli biti sebični, neuki i izmanipulisani – ali objektivna situacija nalagala je da upravo njima pripada uloga kritične sile koja vodi do progresivne društvene promene.

Organizovanje „odozdo”

Kao posledica ovakvih političkih pozicija „Crvene akcije“, model unutrašnje organizacije osmišljen je tako da predstavlja suprotnost pomodnom modelu pseudorevolucionarne levice, koji ide od vrha prema dnu, a s ciljem da se crvenoakcijaši ponovo povežu sa običnim svetom i da oslobode vitalnost i maštu same radničke klase. Rečju, „moć mora da teče demokratski i odgovorno odozdo“.[6] Neće biti svemoćnog centralnog komiteta, zatvorenih sastanaka i neodgovornog revolucionarnog kadra. „Crvena akcija“ nedvosmisleno je stavila do znanja da unutar organizacije mora postojati politički pluralizam i da je to jedini efikasni način da se obezbedi da istinska debata, pa i istina, nikada ne bude potčinjena moći.

Kao posledica ovog naglaska „Crvene akcije“ na potrebi za odgovornošću, unutrašnje uređenje organizacije bilo je strogo demokratsko. Nacionalna konferencija predstavljala je suvereno telo ove organizacije, u okviru kojeg su se donosile sve važne strateške i taktičke odluke i gde je, što je jako važno, nacionalno vođstvo moralo da se uživo nadmeće u raspravama sa drugim delegatima preko predsedavajućeg. Svaki član imao je pravo na jedan glas, a za ratifikovanje bilo kog predloga prisutnih bila je potrebna većina. To je neizbežno vodilo do dugotrajnih rasprava, ali to se smatralo cenom koju vredi platiti kako bi se obezbedila transparentnost.[7] Nacionalni savet bio je organ zadužen za vođenje organizacije u periodu između konferencija, kao i za donošenje onih uobičajnijih logističkih odluka, iako su svi regioni mogli da pošalju predstavnike na njegova zasedanja. Ovakvim organizacionim okvirom, koji je nesumnjivo bio rudimentaran, izbegnute su lavirintske strukture uobičajene za brojne levičarske grupe i pospešivalo se učešće članstva. Iako ukupno članstvo nikada nije brojalo više od nekoliko stotina aktivista, osnovani su aktivni ogranci u svim većim gradskim područjima, poput Londona, Birmingema i Glasgova. Kako reče Koen, „imali smo ogranke i pokrajinsku strukturu u ključnim područjima. Bila je istinski demokratska. Ljudi su podsticani da učestvuju u debatama i postavljaju pitanja“.[8] Štaviše, kako je to istakao O’Šej, „članstvo je u najvećoj meri vodilo poreklo iz radničke klase“.[9] Međutim, valja istaći da organizacija nije bila „otvorena“ u uobičajenom smislu. Članovi „Crvene akcije“ uvođeni su u organizaciju, ali onda su morali da odsluže probni period pre nego što bi postali punopravni članovi. Kako je to sročila „Crvena akcija“, članstvo je bilo predmet stroge „provere“ i postupka odabira.[10] Iako bi se ovo moglo protumačiti kao kompromitovanje njenog stava o otvorenosti i odgovornosti, smatralo se da ovaj postupak ima suštinsku važnost s obzirom na primat bezbednosnih nad svim ostalim pitanjima, imajući u vidu činjenicu da je država pokazivala živo zanimanje za „Crvenu akciju“ još od samog njenog nastanka. Bezbednost je bila redovna tema tokom celog perioda postojanja „Crvene akcije“, pogotovo s obzirom na njeno naginjanje ka Irskoj (vidi u nastavku); štaviše, svaki član koga bi pripadnici policije ili bezbednosnih snaga uhapsili ili priveli na informativni razgovor morao je o tome da obavesti organizaciju, a nepostupanje po ovom pravilu povlačilo je disciplinski postupak. Akcenat je stoga bio pre na kvalitetu nego na kvantitetu članova, što se nesumnjivo negativno odražavalo na brojnost i rast članstva.

Iz perspektive „Crvene akcije“, jedna od ključnih posledica činjenice da se levica sastojala od grupa stranih radničkoj klasi bila je ta što su se fašisti mogli predstavljati kao „radikalna alternativa“ kapitalističkom sistemu, koji je očito razočaravao običan svet. Otud održiva levičarska grupa, koja će imati uporište u radničkim zajednicama, nije bila neophodna samo kako bi se očuvao legitimitet socijalističkih ideja, već je ona uzimana i za kritični bedem protiv fašizma. Bez prepoznatljive radničke socijalističke organizacije, ove zajednice postaće laka meta za prodor fašizma, s obzirom na to da se takve ideje lakše razvijaju u naseljima čiji žitelji imaju skromna primanja, a progresivne političke težnje ozbiljno su umanjene.

„Crvena akcija“ kao kičma AFA-e

Antifašizam je stoga bio ključna stavka crvenoakcijaške agende, a na mnogo načina „Crvena akcija“ predstavljala je katalizator koji je doveo do osnivanja Anfifašističke akcije (AFA), što je činjenica koju priznaje većina drugih učesnika.[11] AFA je formirana 28. jula 1985. godine u londonskom Konvej Holu, iako je zvanično počela da funkcioniše u Liverpulu sledeće godine. Spočetka se AFA sastojala od raznih grupa, kao što su „Njuhem Monitoring Prodžekt“ (Newham Monitoring Project) i „Serčlajt“ (Searchlight), uz brojne radničke i sindikalne ispostave, te upravni odbor koji je činilo osam izabranih ljudi. Kao što O’Šej kaže, „prvi sastav AFA-e bio je krajnje respektabilan, uključujući i liberalne antirasističke grupe“.[12] Kako god, uskoro se jasno videlo da pojedini liberalni elementi imaju očitih problema sa metodama koje se primenjuju u suprotstavljanju fašistima. Kao posledica toga, AFA se 1989. podelila, a njeno ponovno pokretanje nedvosmisleno je određivalo njen položaj kao organizacije koja deluje na ulici, a koju najvećim delom čine komunisti „Crvena akcija“, anarhosindikalisti „Pokret Direktna akcija“ (Direct Action Movement) i trockisti „Radnička snaga“ (Workers’Power). Nema sumnje da je „Crvena akcija“ u tom periodu činila najaktivnije jezgro AFA-e. Kako to reče Kopsi, „svesna činjenice da je javnost sve raspoloženija za militantni antifašizam, „Crvena akcija“, kao najbrojnija pojedinačna grupa u okviru AFA-e i grupa u koju spada veći deo njenih aktivnih članova, preuzela je inicijativu“.[13] Gari O’Šej tvrdi kako je „od 1989. godine AFA bila pod vođstvom aktivističkog članstva, što je značilo čvršću i efikasniju organizaciju“.[14] Otad je AFA, a pogotovo „Crvena akcija“, postala izrazito nemilosrdna u borbi sa svojim ideološkim neprijateljima sa ektremne desnice.

Pozicija „Crvene akcije“ jasno je odražavala uverenje da fašizam ne samo da predstavlja očitu i aktuelnu opasnost po etničke manjine, već i da je reč o suštinski antiradničkom pokretu. To je značilo da svi oni koji su na gubitku pod fašizmom treba da uzmu aktivno učešće u pokušajima borbe protiv njega. U suštini, to bi bila borba pod vođstvom pripadnika radničke klase, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Takođe je važno istaći da je AFA stremila ka potpuno nesektaškom i demokratskom ustrojstvu, a njen jedini cilj bio je fizički i ideološki se suprotstaviti fašizmu. Kako je objašnjeno u Manifestu Evropske mreže militantnih antifašista, antifašizam nije bio „odgovarajuća politička arena za ideološke rasprave: za istorijska rivalstva koja bi konačno razmrsila odnos između staljinizma i trockizma, marksizma i anarhizma… Imamo zajedničkog neprijatelja kojeg treba pobediti, te zato onome što nas ujedinjuje moramo dati prednost nad onim što nas deli“.[15] Nasilje se razvilo kao važna taktika, ali ne i princip, već tek jedan deo višestrukog pristupa antifašističkoj praksi. Godine 1991. pokrenut je časopis Fajting Tok (Fighting Talk), a načinjen je i pokušaj da se mase mobilišu kroz razne kulturne i aktivnosti u slobodno vreme, recimo Kejbl Strit Bit (Cable St. Beat), Juniti Karnivals (Unity Carnivals), Nordern netvork (Northern Network) i Fridom ov muvment (Freedom of Movement). U centru brojnih aktivnosti AFA našli su se i fudbalski klubovi (npr. Seltik i Mančester junajted), a AFA je čak napravila i promo spot za emisiju Bi-Bi-Si Open spejs pod naslovom „Fajting tok“. Do 1990. godine, AFA se jasno prepoznavala kao militantno krilo antifašističkog pokreta.[16] Na vrhuncu svoje popularnosti, početkom 1990-ih, AFA je držala četiri pokrajine i imala oko 40 ogranaka, sa naročito jakim uporištima u Londonu, Mančesteru, Birmingemu i Glazgovu.

Kako god, iako AFA nikada nije bila puki izgovor za šibačinu, postojala je realistična svest o tome da isključivo legalne i miroljubive metode ili pasivno oslanjanje na državne agencije teško da može dati tražene rezultate – fizički obračun bio je naglašavan od strane „Crvene akcije“ i imao je ključnu ulogu u strategiji AFA-e. Primenjivane su relativno direktne taktike, a cilj je bio nedvosmislen – istrebiti svaki trag fašističkog prisustva u javnosti – u pabovima, klubovima, salama, na ulici – te očistiti radničke četvrti od fašista. Upravo je „Crvena akcija“ formirala tvrdo jezgro „redarske grupe“ AFA-e, a njena uloga bila je od suštinske važnosti u obračunu sa fašistima. Ključ operativne aktivnosti „Crvene akcije“ u okviru AFA-e bili su temeljita priprema i organizacija. Primera radi, poznavanje lokalne geografije, tačni obaveštajni podaci i efikasno izviđanje oduvek su imali suštinski važnu ulogu. Pre mobilizacije organizovani su informativni sastanci na kojima su ljudi učili kako da se ponašaju u pritvoru, a dobijali su i savete koje advokate angažovati ukoliko policija podigne optužnicu.[17] Iako su pojedini članovi „Crvene akcije“ zbog svojih aktivnosti proveli dosta vremena u zatvoru, uopšteno govoreći, aktivisti su odobravali taktiku fizičkog obračunavanja kao izuzetno učinkovitu kratkoročnu meru. Kako tvrdi O’Šej, „ideja da oni (fašisti, prim. ur.) kontrolišu ulice pokazala se kao potpuna glupost. Sa nama nisu mogli da se izbore. Posledice su bile nesagledive i nikada nisu uspeli da se oporave.[18] Aktivisti „Crvene akcije“ povremeno su se čak ubacivali u redove samih fašista, kako to objašnjava Patrik Maldauni:

„Otišli smo u Vinčester na levičarske demonstracije protiv Britanske nacionalne partije (British National Party – BNP), ali umesto da odemo na marš, spazili smo fašiste u jednom lokalnom pabu. Došli su iz Londona, Birmingema i ko zna odakle sve još kako bi napali marš. Samo smo se upustili u ćaskanje sa njima. U pravom trenutku, okomili smo se na njih. Potpuno smo iz razbili. Ne radi se samo o tome da smo ih fizički premlatili, već smo ih potpuno porazili u manevarskom smislu. U lokalnoj štampi su to preneli kao tuču između fašista – ali oni su znali ko smo mi. Za njih je to bio kraj i više se nisu vraćali.“ [19]    

Kako Koen potvrđuje, „povratili smo četvrti od fašista. Redarska grupa bila je jako učinkovita. Kada je reč o mobilizaciji, ona je morala biti dobro organizovana… morate biti obazrivi prilikom sukoba sa neprijateljem, to mora dobro da se drži pod kontrolom“.[20] Nasilje kojem se pribegavalo stoga je bilo disciplinovano i precizno usmereno, dok zamerku da „Crvena akcija“ predstavlja običnu skupinu fudbalskih navijača ili huliganski modni trend O’Šej kratko odbacuje: „Ideja da je ‘Crvena akcija’ neka banda čista je glupost. Nigde nije bilo nikakvog fizičkog maltretiranja, a ono se svakako nije uvuklo ni u ostala područja delovanja crvenoakcijaša“.[21]

Ovom pitanju valja posvetiti malo više pažnje, s obzirom na kontroverze koje je ovakva taktika donela. Nasilje je korišćeno u krajnje određene političke svrhe – ono nikada nije zagovarano kao sredstvo izazivanja nekakve lične katarze, niti je to bila primitivna erupcija urođenog klasnog besa, kao što to zbilja nije bio ni instinktivni izraz specifičnog radničkog muževnog identiteta.[22] Bio je to izraz otpora zajednice i realistično saznanje da, uopšteno govoreći, fašizam znači primenjivanje predrasudne sile i zastrašivanje naroda. Prvi ljudi koji bi pod fašizmom bili bačeni u konclogore bili bi komunisti, socijalisti, anarhisti i sindikalisti – sama ova činjenica, računalo se, davala je „Crvenoj akciji“ moralno pravo, štaviše obavezu, da pruži otpor. Ona je takođe shvatila da je ključni deo fašističke strategije bilo „kontrolisati ulice“, kako bi neometano „marširali i rasli“, kao što su to nacisti činili po Nemačkoj pre 1933. „Crvena akcija“ (i AFA) imale su cilj da tu tvrdnju izvrgnu ruglu i tako ih potpuno diskredituju u očima radničkih zajednica.

[1] N. Copsey, Anti-Fascism in Britain (Basingstoke, Macmillan, 2000), str. 164.

[2]Red Action, 32 (april 1987); 4 (jul 1982).

[3] Red Action (proleće 1991)

[4] Intervju sa O’Šejem.

[5] Red Action (septembar 1990).

[6] Red Action (proleće 1991).

[7] Vidi Red Action Internal Affairs (avgust 1999).

[8] Intervju sa O’Koenom.

[9] Intervju sa O’Šejem.

[10] Red Action Newsletter (januar 1997).

[11] Vidi K. Bullstreet, Bash the Fash: Anti-Fascist Recollections, 1984–93 (London, 2001), str. 3.

 

[12] Intervju sa O’Šejem.

[13] N. Copsey, From Direct Action to Community Action: The Changing Dynamics of Anti- Fascist Opposition, N. Copsey and G. Macklin (urednici), British National Party: Contemporary Perspectives (London, Routledge, 2011), str. 126.

[14] Intervju sa O’Šejem.

[15]European Militant Anti-Fascist Network Manifesto (bez datuma).

[16] M. Hayes and P. Aylward, „Anti-Fascist Action: Radical Resistance or Rent-a-Mob?, Soundings, 14 (2000), 53–62.

[17] Birchall, Beating the Fascists.

[18] Intervju sa O’Šejem

[19] Patrik Maldauni, član „Crvene akcije“, intervju, 25. jun 2012.

[20] Intervju sa Koenom

[21] Intervju sa O’Šejem

[22] Hayes and Aylward, Anti-Fascist Action, 53–62.

Total
0
Shares
Related Posts