CRVENA AKCIJA I IRSKO PITANJE (3)

Ovaj članak Marka Hejza prvobitno je objavljen kao dvanaesto poglavlje u knjizi Uz dlaku: britanska krajnja levica od 1956. (Against the Grain: The British far left from 1956), u redakciji Evana Smita i Metjua Vorlija, objavljenoj 2014. godine, u izdanju Manchester University Press. Prevod na srpski jezik je prvobitno objavljen u časopisu “Margina” 4/2014. Ovde ga prenosimo u nastavcima.

PRVI DEO

DRUGI DEO

Piše: Mark Hejz, prevod sa engleskog: Mile od Umu, KKUSIUSK

Moralisanje „liberalne levice” nad metodama militantnog antifašizma

Trebalo bi reći i da su surovost i brutalnost primenjivanog nasilja, u onome što je po učinku zapravo bio tajni rat za teritoriju koji se vodio po radničkim zajednicama širom Britanije, izazvale priličnu zabrinutost na liberalnoj levici. Levičarska i liberalna inteligencija često je imala običaj da razglaba o „slobodi govora“, „građanskim slobodama“ i potrebi da se fašizam iznese na svetlo demokratske debate. Razumni ljudi bi, tvrdili su oni, prozreli poluistine i laži fašističkog diskursa. Kako god, stavljanjem liberalne slobode govora iznad političke stvarnosti, načinila bi se kategorička greška, zato što su fašisti jednostavno tražili da se služe slobodom i demokratijom upravo kako bi ih uništili. U svakom slučaju, sloboda govora predstavlja uslovnu slobodu, a svi mi prihvatamo razumna ograničenja nad našom slobodom izraza, kako bi poštovali druge. Sloboda govora ne može biti apsolutno pravo u svakoj situaciji i sve zavisi od političkih okolnosti i društvenih posledica. Štaviše, moguće je prilično ubedljivo tvrditi da su liberalni kritičari fizičkog otpora licemerni zato što se, osim ukoliko ne zauzmu neku otvoreno pacifističku poziciju, manje-više svi slažu da sila ima legitimitet u izvesnim situacijama. To je svakako bilo naročito neiskreno od strane onih liberala koji su podržavali najsurovije vojne intervencije u inostranstvu, da bi onda moralističkim tonom osuđivali nasilje domaćih antifašista. Liberalna pretpostavka da „nasilje nikada ništa ne rešava“ samo je redovno selektivno korišćena od strane njenih zagovornika. U stvarnosti, fašizam predstavlja politički pandan plutonijuma i nužno ga je uništiti u potpunosti – prema tome, „Crvena akcija“ je smatrala da ne postoji istinski „bezbedan“ način razračunavanja sa njim na bilo kom nivou.

Uspeh „Crvene akcije“ u borbi protiv BNP-a i Kombata 18 (Combat 18) jasno se ogledao u reakciji samih fašista; primera radi, i Tim Hepl i Metju Kolins pružili su detaljne dokaze o uticaju „Crvene akcije“.[1] „Crvena akcija“ bila je jedina organizacija koje je bukvalno „prestrašila“ siledžije iz BNP-a i naterala ih na kapitulaciju, a sam BNP primorala da promeni strategiju.[2] Do sredine ’90-ih, već je postalo jasno da su fašisti počišćeni sa ulica, a 1994. godine u jednom internom dokumentu koji su sastavili Nik Grifin i Toni Lekomber, najavljeno je da više „neće biti marševa, mitinga ili šibačina“. U suštini, nasilni huliganski element u okviru BNP-a (Kombat 18) trebalo je raspustiti, dok se BNP opredelila za evronacionalističku strategiju učestvovanja na izborima i zavređivanja političke „respektabilnosti“. Dok će K18 nastaviti da privlači varljivu lojalnost skupina fudbalskih navijača i političkih otpadnika, da bi se na kraju urušio iznutra kao posledica infiltracije države u njihove redove, BNP je trebalo da udruženim snagama pokuša da se ubaci u mejnstrim političkog života u Britaniji. „Crvena akcija“ (i AFA) uspele su da proteraju fašiste sa ulice i, kako to kaže O’Šej, „čim su fašisti bacili peškir u ring, u znak predaje, mi smo prekinuli“.[3]

Međutim, činjenica da je „Crvena akcija“ imala ključnu ulogu u suzbijanju fašista u trenutku kada su ovi imali nameru da pribegnu politici podizanja ustanka na ulici, postala je predmet pojedinih akademskih napada. Najdžel Kapsi izjavio je kako uprkos tome što je „militantni antifašizam ostavio neizbrisiv trag na BNP“[4], on i dalje tvrdi da je ova vrsta otpora, kad se podvuče crta, bila kontraproduktivna.[5] Kapsi iznosi pretpostavku da „militantni antifašizam ne samo da nije uspeo da uništi BNP u ratu iscrpljivanja, već je zapravo podstakao njihovu modernizaciju… militantni antifašizam, premda možda uspešan na kratke staze, ostavio je štetan uticaj dugoročno“.[6] Ovakva jedna teza neizbežno podrazumeva izvestan stepen protivčinjeničnog nagađanja – ko bi mogao da kaže da BNP, u slučaju da je ostavljen da slobodno kontroliše ulice, ne bi zavredeo prostor da izabere parlamentarne predstavnike? Koliko bi još ljudi trpelo iživljavanje od strane rasističkih siledžija? Kapsi očigledno preferira tipično liberalni naglasak na „umerenoj i koordinisanoj kampanji“, kroz aktivizam na lokalnom nivou u kojem se prioritet daje Laburističkoj partiji.[7] Zanimljivo je da „Crvena akcija“ ne samo da je odbacila ovakav pristup u kontekstu tada aktuelnog fašističkog nasilja, već je otvoreno opovrgla multikulturalne pretpostavke liberalne levice, koje su takav pristup podupirale. Bio je to samo još jedan razlog zašto je „Crvena akcija“ izazivala toliki prezir, a to iziskuje i da malo pojasnimo stvari.

Sve vreme svog postojanja, „Crvena akcija“ uporno je odbijala da podrži liberalnu agendu koja je rod, etničku pripadnost i seksualno opredeljenje stavljala iznad klase. Povrh toga, „Crvena akcija“ kritikovala je državne agencije multikulturalnog establišmenta, nedvosmisleno izjavljujući:

„… prihvatiti tvrdnju da je rasa glavni društveni pokretač znači opravdati političko postojanje neprijatelja umesto njih. Ova teoretska zamena klase kao primarne pokretačke sile u društvu za rasu, rod ili seksualno opredeljenje, nije ništa drugo do suštinska izdaja i izvor svih naših nedaća… U pitanju je rušenje progresivnog pokreta iznutra…“ [8]

Prema O’Šeju, „politika identiteta je potpuno štetna po klasno jedinstvo. Za nas je to pitanje principa, s obzirom na to da je reč o desničarskoj ideji  koju je prihvatila levica“.[9] Kako Koen objašnjava, „mutlikulturalizam stavlja etničku pripadnost iznad klase. Kapitalističkom sistemu savršeno odgovara kada se ljudi dele po rasnim linijama“.[10] Itekako svesna kontroverzne prirode takvog kritičkog stava prema vladajućoj liberalnoj ortodoksnosti, „Crvena akcija“ uporno je tvrdila da je pozicija „slavljenja različitosti“ u suštini politički razdorna, strateški kontraproduktivna i, konačno, samoporažavajuća.[11] Prednosti manjine, tvrdilo se, stečene su na uštrb radničkog jedinstva i napretka, dok se multikulturalizam smatrao prirodno reakcionarnim zbog toga što je najavljivao „balkanizaciju“ radničke klase. Kako god, to nije značilo da „Crvena akcija“ nema razumevanja za pitanja koja se odnose na rod, seksualnost ili rasu.[12] Primera radi, „Crvena akcija“ insistirala je na tome da sva pitanja ličnog morala budu oslobođena mešanja države a, povrh toga, „podrazumeva se da svaka napadnuta manjina, rasna ili seksualna, mora biti branjena. Kao deo defanzivne formacije, artikulacija i podrška za prava manjina je razumljiva. Ipak, to nije put koji vodi napred.“[13] Stavljati prava manjina u prvi plan „ruši svaki savez, bespotrebno provocira zapostavljenu većinu i konačno pojačava rivalstvo i institucionalizuje podelu“.[14] Politika time postaje vežba za posebno pridobijanje podeljenje radničke klase, što neizbežno podriva mogućnost efikasne, složne akcije.

Kontroverzni” odnos „Crvene akcije“ prema irskom pitanju

Iako je napad na multikulturalni konsenzus nesumnjivo narogušio liberalne snage, postojalo je još jedno područje delovanja „Crvene akcije“ koje je izazvalo čak i veću ljutnju, a to je bilo njeno političko i ideološko naginjanje ka Irskoj, konkretnije, njena bezuslovna podrška oružanom otporu irskih republikanaca. Ova kontroverzna pozicija bila je očigledna od samog početka, a prvi broj Biltena doneo je ne samo tvrdnje da britanska radnička klasa mora da se suoči sa svojom imperijalnom prošlošću, već i opažanja da „oni koji podržavaju oružane oslobodilačke borbe u El Salvadoru, Zimbabveu, Vijetnamu i Angoli začudo zaćute kada im pomenete rat koji im je pred vratima i gerilski pokret koji se bori protiv njihovog vlastitog gospodara, britanske vladajuće klase.“[15] Bilo je to licemerje koje „Crvena akcija“ nikada nije prestala da razotkriva. „Crvena akcija“ smatrala je da irski republikanci vode rat za nacionalno oslobođenje, koji je imao potencijal da (u najmanju ruku) donese progresivan socijalistički ishod time što će spojiti vojnu, političku i ekonomsku borbu. Zapravo, „Crvena akcija“ ne samo da je podržala pozicije Marksa i Konolija o potrebi da se „nacionalno pitanje“ reši kao uvodna ili makar ravnopravna tema sa bilo kojom drugom socijalističkom težnjom, već su odali priznanje onim republikancima koji su izlazili na megdan britanskoj državi.[16]

Tokom čitavog perioda svog aktivnog postojanja, „Crvena akcija“ podržavala je lokalne aktivnosti Iraca i održavala praktične političke kontakte sa republikanskim paravojnim organizacijama. „Crvena akcija“ verovala je da istinski revolucionarne socijalističke grupe treba nacionalno oslobođenje Iraca da stave u vrh svoje agende.[17] Sudeći prema „Crvenoj akciji“, britanska liberalna levica u suštini se odrekla pitanja „Severne Irske” onog trena kada se borba za građanske slobode pretvorila u oružani ustanak. Čak je i trockistička levica, koja je imala običaj da nudi „uslovnu podršku” republikanizmu, bila odlučno dvosmislena kada bi na dnevni red došlo pitanje upotrebe armalajta i semteksa[18]. Kako objašnjava Vest, „u posleratnoj eri kvalitet levice mogao se proceniti na osnovu izvesnih ključnih područja – Irska je bila jedno takvo kritično pitanje, a levica ga je ignorisala.”[19] „Crvena akcija“ je, s druge strane, odlučila da ponudi čvrstu podršku. Radili su intervjue sa republikanskim veteranima, dok je član Irske nacionalne oslobodilačke armije (Irish national Liberation Army – INLA) imao redovnu kolumnu „Depeše iz ratne zone”.[20] Naslovnice koje poručuju „IRA/INLA: Zašto ih podržavamo”, „Zašto kažemo ‘Gore IRA’” i „IRA drži sve konce u svojim rukama: Britanija bombama naterana da sedne za pregovarački sto”, ukazivali su na otvorenu vernost koja nije jenjavala.[21] O’Šej podrobnije objašnjava:

„U Irskoj je besneo rat, oružani ustanak protiv države, I mi smo odlučili da ga pomognemo koliko možemo. Za levicu je to bio lakmus-test. Kada je Bobi Sands[22] umro, SWP je na zadnjoj korici časopisa stavio njegovu sliku! To vam dovoljno govori o njima. Mi smo bili uz IRA protiv zajedničkog neprijatelja. Znali smo ko su bili pozitivci. Imali smo vodeću ulogu u Seršeovoj kampanji podrške irskim zatvorenicima. Ako vas nije zanimala situacija u Irskoj, onda niste revolucionar. Prosto.“ [23]

Kao što Koen potvrđuje, „privrženost Irskoj bila je ideološke prirode. Republikanski pokret radio je stvari koje smo odobravali i zato smo ga podržavali. U početku smo bili bliski Irskoj republikanskoj socijalističkoj partiji (Irish Republican Socialist Party – IRSP), ali kako se borba razvijala počeli smo da naginjemo ka „Šin Fejnu“ [24], kojeg smo smatrali daleko produktivnijim.” [25] „Crvena akcija“ redovno je slala delegacije u Belfast, a njeni članovi aktivno su učestvovali u republikanskim dešavanjima (demonstracije, marševi, pogrebi), s obzirom na to da je vladalo ubeđenje da se od Šin Fejna može mnogo naučiti o njegovoj organskoj povezanosti sa nacionalističkim radničkim zajednicama u Irskoj.[26]

Za pojedince iz „Crvene akcije“, čin posete „Šin Fejnu“ ili sedištu IRSP-a u Belfastu, učestvovanje u radu obezbeđenja na demonstracijama povodom „Krvave nedelje“ ili možda posećivanje skupova u Kamden Ajriš centru bili su dovoljan pokazatelj političke privrženosti.[27] Kako god, za druge je ovaj doprinos bio praktičniji i obimniji, što je ilustrovano kroz aktivnosti Peta Hejza i Lijama Hefernana, koji su završili u zatvoru zbog dobrovoljačkog učešća u Republikanskom pokretu. Kada se Pet Hejz obratio poroti na završnoj reči u Old Bejliju[28], u kojoj se (između ostalog) osvrnuo i na kolonijalnu prošlost Irske i moralnu obavezu oružanog otpora, većina članova „Crvene akcije“ (od kojih su mnogi imali porodične veze sa Ircima) mogla se složiti sa njim. Povrh toga, kada je Hejz zaključio da „mene ne zanima da u pitanje dovodim pouzdanost ili nepouzdanost dokaza iznesenih u optužbi. Ja sam dobrovoljac u Irskoj republikanskoj armiji. Ne postoji optužba za zločin na koju treba da odgovorim”, linija razgraničenja između konvencionalne „revolucionarne” levice i „Crvene akcije“ učinila se kao šizma.[29] Za državne medije, liberalnu inteligenciju, štaviše i većinu levice, hapšenje ovih dobrovoljaca bio je šok i senzacija. Međutim, za članove „Crvene akcije“ nije postojao ni ideološki ni politički Rubikon[30] između aktivnog revolucionarnog socijalizma i oružanog republikanizma, jer su oni očito bili deo iste borbe za oslobođenje. „Crvena akcija“ bila je vidljivo drugačija, kako ističe Birčal, bio je to „revolucionarni okvir koji je definitivno mnogo više naginjao ka irskom republikanizmu, nego ka britanskom radničkom pokretu”.[31]

S obzirom na crvenoakcijašku kritiku revolucionarne levice, njeno neslaganje sa lenjinističkim modelom partije, trockističkom praksom i anarhističkom ideologijom, a uzevši u obzir njeno distanciranje od Laburističke partije i sindikalnog pokreta kao instrumenata društvene reforme, te ako na sve to dodamo žestoko odbijanje liberalnog multikulturalizma, uz njenu (istina nerazrađenu) kritiku globalnih komunističkih alternativa, lako je razumeti kako su optužbe za otpadništvo (ili nihilizam) mogle dobiti na verodostojnosti. Kako god, važno je razumeti ograničenu svrhu ove organizacije i uska područja politike na koja se ona koncentrisala. U ovim konkretnim područjima, prvenstveno u pogledu fašizma i Irske, može se zaključiti da je intervencija „Crvene akcije“ bila važna i smislena. Ipak, trajni značaj „Crvene akcije“ možda leži na jednom drugom mestu, kao posledica njenog temeljitog naglaska na preporodu proletarijata – bila je to organizacija koja je jednostavno odbijala da se odrekne svoje privrženosti i vere u radničku klasu. Iz perspektive „Crvene akcije“, radničku klasu pre treba angažovati, mobilisati i rasporediti nego joj popovati, marginalizovati je i zaluđivati. Što je najvažnije, „Crvena akcija“ je u običnim radnim ljudima radije videla potencijal za pozitivno delovanje u političkom procesu, nego pasivne primaoce unapred smišljenih planova velikih političkih partija i/ili takozvanih revolucionarnih grupa. Obični radnici bili su podsticani da učestvuju i uzmu ulogu koja prevazilazi glasačke obaveze, makar to povlačilo razumnu upotrebu političkog nasilja. Ovaj aspekt nasleđa „Crvene akcije“ jeste od ključne važnosti, s obzirom na to da nema socijalizma bez brisanja razlika u odnosu na one za koje se veruje da su društveno superiorni i sudbinom određeni da vladaju. Poništavanje potčinjenosti predstavlja deo same suštine socijalizma, a uporno (pa čak i agresivno) isticanje prioritetne važnosti radničkog identiteta i delovanja načinilo je „Crvenu akciju“ organizacijom koja je, ozbiljno shvatajuću svoje revolucionarne težnje, zadala udarce koji su uveliko nadmašivali očekivanja.

Da zaključimo, iako bi bilo relativno lako otpisati „Crvenu akciju“ kao tek nešto više od marginalne manifestacije revolucionarne levičarske politike, tokom perioda značajne društvene promene ka novoj postindustrijskoj stvarnosti – političku relikviju koja ne može da se prilagodi novom neoliberalnom, pluralističkom, postmodernom političkom svetu – takvo gledište bi u osnovi bilo pogrešno. Pažljivije izvedena analiza ne samo da otkriva nesvakidašnje visok stepen praktične privrženosti među aktivistima, već i političku poziciju koja odražava relativno visok nivo teoretske prefinjenosti, upečatljive elemente, koji zaslužuju znatno pažljivije proučavanje, kao primeri „vrhunske prakse”, pogotovo za one levičare koji tvrdoglavo odbijaju da se odreknu svoje posvećenosti idejama oslobođenja radničke klase i egalitarne društvene transformacije.

[1] Vidi T. Hepple, At War with Society (London: Searchlight, 1993); M. Collins, Hate: My Life in the British Far Right (London: Biteback Publishing, 2011).

[2] Birchall, Beating the Fascists, str. 387.

[3] Intervju sa O’Šejem.

[4] Copsey, Anti-Fascism in Britain, str. 128.

[5] Ibid, str. 130.

[6] Ibid, str. 130 i 137.

[7] Ibid

[8] Red Action (avgust–septembar 1988).

[9] Intervju sa O’Šejem.

[10] Intervju sa Koenom.

[11] Vidi Red Action, 3, 5 (1999); 4, 11 (maj–jun 2001).

[12] Vidi Red Action, 38 (januar 1988); 40 (mart 1999).

[13] Vidi Red Action, 32 (april 1987); Red Action Agenda National Meeting (1999).

[14] Red Action Agenda National Meeting (1999); „Race or Class? Fatal Distraction“, Red Action, 3, 6 (april/maj 1999).

[15] Red Action, 1 (1982).

[16] Vidi Red Action, 2 (April 1982); 3 (May 1982).

[17] Red Action Newsletter (jul/avgust 1995).

[18] Armalajt je automatska puška koju su, po narudžbini istoimene američke firme, konstruisali Judžin Stoner i Džejms L. Salivan, neka vrsta američkog odgovora na AK-47; semteks je razorni plastični eksploziv bez mirisa, češke proizvodnje (prim.prev.)

[19] Intervju sa Vestom.

[20]  Vidi „Inside the Maze“, Red Action, 64 (decembar 1992).

[21] Red Action, 14 (septembar/oktobar 1984); 35 (oktobar 1987); 69 (jesen 1994). Takođe broj 53 (bez datuma).

[22] Robert Džerard Sands (Belfast, 9. mart 1954. – zatvor Mejz, 5. maj 1981.) bio je član privremene IRA-e i legalno izabrani poslanik parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva, što je funkcija koju nikad nije stigao da obavlja, s obzirom na to da je umro nakon 25 dana od izbora, a usled 66-dnevnog štrajka glađu u zatvorskoj bolnici, gde je služio neobično visoku 14-godišnju kaznu zbog nelegalnog posedovanja oružja. Njegov pogreb okupio je preko 100.000 ljudi na ulicama i bio povod za višednevne proteste i nerede u Severnoj Irskoj (prim.prev.)

[23] Intervju sa O’Šejem; Red Action, 72 (jesen/zima 1995) i 73 (proleće 1996).

[24] Šin Fejn (Sinn Féin) je irski nacionalistički pokret osnovan 1900. od strane Artura Grifita, a okupljao je nekoliko struja kojima je zajedničko bilo zagovaranje pasivnog otpora i bojkota svega što je englesko u Irskoj, pogotovo jezika. Isprva nije bio ni eksplicitno politički pokret, niti je zagovarao nasilje. Godine 1938. spojili su se sa IRA-om i počeli da otvoreno zagovaraju ujedinjenje Irske silom. Vremenom su postali i stranka irskog parlamenta, a izbori 2007. potvrdili su da je i dalje reč o najuticajnijoj katoličkoj partiji (prim. prev.)

[25] Intervju sa Koenom.

[26] Vidi „Building Sinn Fein in South Belfast – the Lessons for Red Action“, Red Action National Conference Document (2000).

[27] Red Action, 3, 6 (april/maj 1999).

[28] Vrhovni krivični sud Velike Britanije, nazvan po ulici u kojoj je smešten (prim. prev.)

[29] Red Action (leto 1994).

[30] Rubikon (lat. Rubico) je reka na severu Italije, od posebnog značaja u rimskom pravu, s obzirom na to da nijedan general nije imao ovlašćenja da je pređe sa svojim trupama, čime je zakon štitio Rim od unutrašnjih oružanih pretnji. Prvi koji je prekršio ovaj zakon bio je Julije Cezar, od kada se ime ove reke i upotrebljava u situacijama kada se neko upušta u riskantne radnje (prim. prev.)

[31] Pojedini članovi „Crvene akcije“ nastavili su da slede takve ideje preko Nezavisnog radničkog udruženja (Independent Working Class Association -IWCA).

Total
0
Shares
Related Posts