Dokaz Marksove teorije vrednosti- slučaj “Aptiv”

Foto: Bojana Antić

Piše: Miloš Perović

Od raspada Sovjetskog Saveza i “realno egzistirajućeg socijalizma” apologete kapitalističkog socio-ekonomskog sistema takmičile su se u disciplini cipelarenja Karla Marksa i “marksizma”. Potrebe akumulacije kapitala u svetskim razmerama koja se odvija prema neoliberalnom obrascu nameću imperativ postmodernističkog pristupa u obračunu sa “velikim idejnim narativima”, među kojima se Marksova kritika političke ekonomije izdvaja kao najveća pretnja rečenom sistemu. Ta je kritika već jednom u prošlom veku ozbiljno narušila globalnu diktaturu kapitala nametnuvši se kao ideološka legitimacija revolucionarnih komunističkih pokreta. Nakon pobede kapitala u srazu sa svetom rada krajem 20 veka, omogućena je gotovo neometana kritika kritike političke ekonomije, odnosno Marksove teorije. Međutim, ta kritika je bila kritika svega osim kritike političke ekonomije. Razlog tome je vrlo jednostavan – Marksovu kritiku političke ekonomije čiji je sukus u njegovoj teoriji vrednosti nije moguće osporiti dokle god postoji kapitalistički način proizvodnje! Ona je, naprosto, najtačnija sinteza principa ovog način proizvodnje.

Stoga oni najhrabiji među Marksovim kritičarima koji se odvaže na kritiku njegove teorije vrednosti obično posežu za subjektivnom teorijom vrednosti koja je u ekonomskoj misli bila aktuelna tokom 18. veka, pre pojave klasične ekonomske škole Smita i Rikarda. U ekonomskoj misli tog vremena vodi se debata oko pitanja šta stvara vrednost? Odgovor na ovo pitanje davan je sa dva fundamentalno suprotstavljena stanovišta. Prema prvom stanovištu, vrednost neke robe određuje njena korisnost: ono što je za mene korisno, to sam spreman više platiti. Ovo se stanovište stoga naziva subjektivnom teorijom vrednosti. Validnost ove teorije osporava klasična škola političke ekonomije. Postavljanjem paradoksa voda-dijamant, Adam Smit razara subjektivnu teoriju vrednosti. Naime, on zapaža da je voda najkorisniji resurs za svakog čoveka, a pri tom joj je vrednost vrlo mala. Dijamant, sa druge strane, nema gotovo nikakvu korisnost za većinu ljudi (sem što se njegovim posedovanjem iskazuje društveni status), a košta neuporedivo više od vode. Razlog zbog kog dijamant poseduje daleko veću vrednost od vode, Smit pronalazi u radu. Vrednost dijamanta nije sadržana u njegovoj korisnosti, lepom izgledu ili blještavosti. Ona je sadržana u količini rada koja je potrebna za rudarenje dijamanata. Ovako postavljena radna teorija vrednosti bila je uobičajeno shvatanje predmarksovske političke ekonomije, odnosno klasične ekonomske misli Smita i Rikarda.

Marksova teorija vrednosti

Preuzimajući stav klasične političke ekonomije da je rad izvor vrednosti, Marks formira vlastitu teoriju vrednosti. Istražujući mehanizme robne proizvodnje Marks dolazi do fundamentalnog stava da u ovom načinu produkcije sam ljudski rad postaje roba, i to najvrednija! On to slikovito iskazuje u prvom tomu Kapitala: „Da bi iz potrošnje neke robe naš vlasnik novaca mogao izvlačiti vrednost, mora ga zadesiti sreća da u prometnoj oblasti, na tržištu, pronađe robu čija bi sama upotrebna vrednost imala naročito svojstvo da bude izvor vrednosti, dakle čije bi stvarno trošenje i samo bilo opredmećivanje rada, a stoga i stvaranje vrednosti. Takvu naročitu robu vlasnik novca i nalazi na tržištu – ta je roba radna sposobnost ili radna snaga“. 

Višak vrednosti se ostvaruje viškom radnog vremena koji radnik provodi u proizvodnji. Uzmemo li u obzir da je za reprodukciju radne snage (odnosno za podmirivanje životnih potreba radnika i radnikove porodice) potrebno, recimo, 2 časa rada dnevno, te da je za podmirivanje sredstava za proizvodnju (materijala i alata potrebnog za proizvodnju neke robe) potrebno takođe 2 časa rada dnevno, a da radnik u procesu proizvodnje danas obično provodi 8 časova dnevno – jasno je da 4 časa radnikovog dnevnog rada predstavlja čisti višak vrednosti koji pripada onom ko je unajmio tog radnika – dakle, vlasniku sredstava za proizvodnju (kapitalisti). Ovaj mehanizam prisvajanja viška vrednosti Marks imenuje pojmom eksploatacije. 

On, međutim, pravi razliku između apsolutnog i relativnog viška vrednosti. Apsolutni višak vrednosti se ostvaruje produženjem radnog dana. Ako radno vreme koje iznosi 8 časova produžimo na 10 časova, dobićemo dodatnih 2 časa viška radnog vremena. Nasuprot tome, relativni višak vrednosti se ostvaruje smanjenjem društveno potrebnog radnog vremena. Povećanjem proizvodne snage rada smanjuje se vrednost radne snage, odnosno onaj deo radnog vremena potrebnog za njenu reprodukciju. Ovo se može desiti samo pod pretpostavkom da je povećanje proizvodne snage rada zahvatilo one grane industrije koje proizvode robu koja određuje vrednost radne snage. To je roba koja spada u „krug uobičajenih životnih sredstava“ potrebnih za reprodukciju radne snage. Konstantno revolucionisanje procesa rada, odnosno porast produktivnosti rada sistematskom upotrebom tehničko-tehnoloških dostignuća je bitno obeležje kapitalizma. Njime se bitno snižava nužno ili potrebno radno vreme, odnosno onaj deo radnog dana koji je neophodan za reprodukciju radne snage. To, međutim, ne znači da se skraćuje radni dan. Radni dan ostaje iste veličine. Tako se uvećava višak radnog vremena, što automatski podrazumeva uvećanje novostvorene vrednosti.

Vlasnik kapitala uvek teži ostvarenju oba načina za uvećanje viška vrednosti. Međutim, ostvarivanje apsolutnog viška vrednosti je daleko komplikovanije ukoliko on pred sobom ima organizovane radnike koji zahtevaju manju stopu eksploatacije. Istorijat klasne borbe u kapitalizmu doneo nam je određeno radno vreme koje više gotovo da nije moguće uvećavati bez prouzrokovanja ozbiljne društvene nestabilnosti, bar u najrazvijenijim zemljama kapitalizma. Osmočasovno radno vreme je spadalo u glavne zahteve organizovanog radničkog pokreta još od sredine 19. veka. Ovaj standard radnog vremena je u zemljama Zapada izboren tokom prve polovine 20. veka. U Kraljevini SHS Zakon o zaštiti radnika kojim je propisano osmočasovno radno vreme za radnike u industriji,  proglašen je 1922. godine. Ovolika veličina radnog dana ista je za najrazvijenije i srednje razvijene kapitalističke zemlje već stotinu godina. Ono što, međutim, nije isto jeste produktivnost rada. Ona se uvećava sa tehničko-tehnološkim napretkom. Upravo je poslednjih sto godina donelo najveći porast produktivnosti rada u čitavoj ljudskoj istoriji. To znači da se nužno radno vreme permanentno snižava, dok višak radnog vremena stalno raste. Stopa relativnog viška vrednosti je, dakle, u stalnom porastu.

Apsolutni višak vrednosti u “Aptivu”

Ovde, konačno, dolazimo do samog povoda pisanja teksta. Naime, kako saznajemo iz medijskih izveštaja, u leskovačkoj fabrici korporacije Aptiv (sa sedištem u Dablinu) koja se bavi proizvodnjom dodataka za automobilsku industriju radnici su radili 12 sati dnevno u prethodnom periodu. Znajući da se radi o protivzakonitoj praksi, poslodavac je od radnika tražio da potpišu izjavu o dobrovoljnoj saglasnosti za dvanaestočasovni radni dan. Komentarišući ovu nezakonitu rabotu, Mario Reljanović iz Centra za dostojanstven rad je istakao da zaposleni ne mogu ni dobrovoljno da se okrenu nekih, zakonom zagarantovanih prava. „U Zakonu o radu, kao i drugim zakonima kojima su regulisana prava radnika, postoje dve vrste normi. Jedna vrsta se naziva dispozitivnim normama – to su norme koje se mogu dalje regulisati kolektivnim ugovorima ili aktima poslodavca. Druge su imperativne norme – one se ne mogu ni na koji način menjati, niti sporazumom poslodavca i zaposlenog, ni jednostranim izjavama ili aktima poslodavca ili zaposlenog“, objašnjava Reljanović za portal N1. Pravo na ograničeno radno vreme, odnosno osmočasovni radni dan spada u drugu kategoriju, odnosno u imperativnu normu, i ono se ne može menjati čak ni dobrovoljnim pristankom radnika.

Foto: Centar za politike emancipacije

Iz svedočenja radnika mogli smo saznati da su zaposleni padali u nesvest tokom radnog vremena zbog čega je ispred fabričkog pogona dežurala hitna pomoć. Ovakvo satiranje radne snage uslovilo je da oko 900 od 4.000 zaposlenih radnika zatraži bolovanje zbog čega je leskovačka fabrika “Aptiva” morala da potraži ispomoć u radnoj snazi rumunske podružnice ove kompanije. Nakon angažovanja sindikata, te oštre reakcije dela stručne javnosti, reagovala je i inspekcija rada koja je ovoj korporaciji naložila da prestane sa ovakvom eksploatatorskom praksom. 

Međutim, ono što je usledilo je pravi biser korporativne kreativnosti u želji za sticanjem apsolutnog viška vrednosti. Naime, umesto dvanaestočasovnog radnog dana kojim je tokom pet radnih dana ostvarivano 60 časova rada nedeljno, dirigenti proizvodnje u “Aptivu” su se dosetili da poštovanje zakonskog maksimuma od osam časova rada dnevno produže na sedam dana u nedelji. Tako su došli do cifre od 56 časova nedeljno, što je i dalje 16 časova više od onoga što je zakonom propisano. Jedna članica menadžmenta “Aptiva” koja je želela da ostane anonimna, je u izjavi za medije objasnila da rukovodstvo fabrike nije primoravalo radnike na rad tokom svih 7 dana u nedelji. Ono im je samo “objasnilo” da sedmi dan u nedelji mogu da rade oni koji žele više da zarade.

Od pojave Marksove teorije vrednosti, intelektualni najamni radnici vladajuće klase vlasnika sredstava za proizvodnju pokušavaju da je ospore tvrdnjom da rad nije izvor vrednosti. Tom su poslu podređeni čitavi univerziteti, tink-tenkovi, medijski koncerni, dakle čitava sfera “duhovne nadgradnje” kapitalističke ekonomije. Njihov uticaj na predstave javnog mnenja o ovom pitanju srazmeran je moći onih za čije interese osporavaju Marksovu kritiku kapitalizma. Dakle, njihov je uticaj ogroman. Međutim, socio-ekonomska realnost neprestano potvrđuje Marksovu teoriju vrednosti. Čini se da ovu teoriju ništa toliko tačno ne potvrđuje kao realnost proizvodnje na kapitalističkoj periferiji na koju su nas nakon krvavog raspada jugoslovenskog samoupravnog socijalizma smestile naše velike patriote i borci za srpstvo koji upravljaju zemljom u prethodne tri decenije. Slučaj “Aptiva” nam još jednom potvrđuje da je jedini izlaz iz mizerije u kojoj preživljavamo isključivo u organizovanju radnika i njihovom kolektivnom nastupanju pred poslodavcima i državnom aparatu koji im služi.

Total
12
Shares
Related Posts