GRUPA 62: OŽIVLJAVANJE JEVREJSKOG ANTIFAŠIZMA

Piše: Stiv Silver; preveo: Miloš Milošević

(Tekst je prvobitno objavljen u magazinu “Searchlight” jula 2002. godine, a prevod na srspki jezik je objavljen u časopisu “Margina” 2/2013

Sredinom šezdesetih godina, u Velikoj Britaniji počele su da oživljavaju fašističke grupe. Podmetanje požara u objektima čiji su vlasnici bili Jevreji uteralo je strah u kosti ovoj zajednici u Londonu. Međutim, najborbeniji među njima smatrali su da nema mesta strahu i odlučili su da neonacistima uzvrate istom merom – žestoko!

Prva polovina pedesetih godina 20. veka bila je mirno vreme za antifašiste, jer pretnja od oživljavanja fašizma iz neposredog posleratnog perioda više nije postojala. Predratni vođa britanskih fašista, Osvald Mozli, nije uspeo da realizuje svoj toliko najavljivan povratak i, usled malobrojnosti opozicije, antifašistički pokret pao je u zapećak. Mozli je i dalje bio u egzilu, dok je grupica tvdokornih lojalista, koju su predvodili Rejven Tompson, Alf Flokhart i Džefri Ham, održavala u životu njegovu organizaciju Pokret za ujedinjenje (Union Movement). Najmilitantnija od antifašističkih organizacija, Grupa 43, raspuštena je 1950, a uskoro potom činilo se da su otvoreni ulični sukobi fašista i antifašista stvar prošlosti.

Tenzije sredinom šezdesetih

A onda su, sredinom 50-ih, fašisti počeli da rekonstruišu svoje organizacije i, do početka 60-ih, u Britaniji je oživljavanje fašizma već uzelo maha. Većina njihovih aktivnosti odvijala se u Londonu, tako da se i reakcija antifašista dešavala tamo. London je bio i mesto gde je živela većina britanskih Jevreja, a najmilitantnija antifašistička opozicija dolazila je od strane jevrejske zajednice koja je formirala Komitet 1962, ili Grupu 62, kako je bila popularno nazvana.

Na neki način, Grupa 62 bila je slična Grupi 43. Ipak, Britanija 60-ih veoma se razlikovala od Britanije kakva je bila po okončanju Drugog svetskog rata, i zbog toga je sastav nove grupe bio drugačiji. Dok je, istorijski gledano, antifašistički pokret uvek predvodila levica, njen uticaj u jevrejskoj zajednici počinjao je da slabi, tako da levica Grupu 62 nije vodila na isti način kao Grupu 43. Mada su ove dve grupe imale nešto zajedničkog članstva, počela je da se priključuje nova generacija. Levica i jevrejska zajednica ostale su dva glavna igrača u širem antifašističkom pokretu, ali međunarodni događaji i demografske promene naročito su izmenili prirodu londonske jevrejske zajednice.

Aktivnosti Grupe 62 ponovo su pokrenule debatu o najboljem načinu borbe protiv antisemitizma, s tim da je Jevrejski odbrambeni komitet Odbora deputata (Board of Deputies, glavno predstavničko telo britanskih Jevreja, prim. prev.) javno osudio aktivnosti jevrejskih antifašista. Ipak, ništa nije moglo da spreči otvorenu podršku koju je Grupa 62 uživala od običnih Jevreja. To je ostavilo neizbrisiv trag na jevrejskoj odbrani u Britaniji i značajno doprinelo pridobijanju šire jevrejske zajednice za plan da se kolektivna zaštita sprovodi na otvoren i žustar način.

Levica – od antifašizma do antiimperijalizma

Tokom ranih 50-ih antifašizam je prestao da bude glavna aktivnost levice, kao što je to bio tokom 30-ih i 40-ih godina. Do ovog je došlo prvenstveno zbog toga što su fašisti bili toliko slabi da nije bilo vredno truda boriti se protiv njih, ali i zbog toga što je levica kao prioritet imala drugu borbu.Sada je pružala podršku snažnom antiimperijalističkom pokretu u Africi i Aziji, a njene aktivnosti predvodio je Pokret za oslobođenje od kolonijalizma (Movement for Colonial Freedom – MCF). I novije grupe, koje su se oslanjale na drugačije političke tradicije, kao Laburistička liga socijalista (Social Labour League) i anarhisti,  počele su da se pojavljuju, i do kraja pedesetih postale su uticajne u nekoj meri.

Međutim, tradicionalna levica i dalje je bila dominantna snaga u antiimperijalstičkom pokretu ’50-ih i ranih ’60-ih, iako je podrška oslobađanju od kolonijalizma privlačila i ljude van levice, pa su je podržavali i liberali, pa čak i neki konzervativci. Oni su podržavali veliku borbu za oslobođenje naroda zemalja poput Konga, Gane i Kenije. Predvođena Fenerom Brokvejem, iskusnim laburističkim poslanikom, jedna od glavnih kampanja MCF-a bile je usmerena protiv novog sistema aparthejda koji je bio uveden u Južnoj Africi.

Fašisti su podržavali i britansku i strane varijante imperijalizma, stalno su provocirali i organizovali kontrademonstracije protiv aktivnosti levice. Mozlijev Pokret za ujedinjenje, kome se priključila Britanska nacionalna partija (to nije bila ista organizacija kao današnja BNP), 1960. godine, pojavio se na skupu na Trafalgar skveru na protestu protiv masakra u Šarpvilu (događaj koji je označio početak oružanog otpora protiv aparthejda u Južnoj Africi, prim. prev). Militantni aktivisti MCF-a i novooformljenog Pokreta protiv aparthejda (Anti-Apartheid Movement) oterali su fašiste. Brutalna tortura i ubistvo kongoanskog antiimperijalstičkog lidera Patrisa Lumumbe, 1961, u Londonu su doveli do nereda u kojima su fašisti napali antiimperijaliste, ali im je uzvraćeno istom merom.

Još jedna bitna stvar za levicu, u klimi hladnog rata, kad se činilo da je pretnja od nuklearnog rata i te kako realna, jeste i formiranje velikog mirovnog pokreta i Kampanja za nuklearno razoružanje. Prvi od slavnih antinuklearnih marševa od Londona do Aldermastona (gde se nalazilo postrojenje za proizvodnju nuklearnih bojevih glava, prim. prev.) predvodio je pastor Martin Nimeler, svojevremeno zatvoren od strane nacista, poznat i kao autor čuvene antifašističke poeme koja počinje stihovima: „Prvo su došli po komuniste, ali ja nisam progovorio jer nisam bio komunista“. Fašisti iz Lige imperijalnih lojalista (League of Empire Loyalist) uleteli su kolima, ukrašenim britanskim zastavama, s boka u ovu kolonu, što je bio način sticanja publiciteta tipičan za ovu organizaciju.Posle zauzimanja defanzivnog stava na nekoliko skupova u nizu, stjuarti MCF-a najmanje jednom prilikom potukli su fašiste. Dakle, levica nije napustila antifašizam – zapravo, da bi se održala, morala je da se zaštiti, samo što joj on nije bio prioritet u kampanjama tokom pedesetih i, ono što je ključno, nije se ponudila da predvodi suprotstavljanje fašizmu ranih šezdesetih.

Slabljenje jevrejskog Ist Enda

Tokom prve polovine 50-ih, fašizam nije bio veliki problem ni za jevrejsku zajednicu.  U to vreme nastupile su značajne promene u sastavu jevrejske zejednice. Jevreji iz londonskog Ist Enda, gde se prethodno odvijala većina velikih sukoba s fašistima, i gde je većina Jevreja živela, krenuli su da se iseljavaju po severozapadnom „koridoru“, preko Stemford Hila i Heknija, ka Golders Grinu ili dalje na istok, u oblasti kao što je Ilford u Eseksu.

Pedesetih godina bili smo svedoci i slabljenja podrške koju su Jevreji pružali Komunističkoj partiji Velike Britanije (Communist Party of Great Britain – CPGB), koja je prethodno igrala vodeću ulogu u borbi protiv fašizma. Iako hladni rat nikako nije mogao da se meri s antikomunističkom histerijom u SAD, ovo su bila loša vremena za komuniste i još gora za jevrejske komuniste. CPGB se u istočnom Londonu suočila sa situacijom da se njena baza udaljavala od nje i fizički i politički. Jevrejski poslanik CPGB iz Stepnija (opština u Ist Endu, prim. prev.), Fil Piratin, izgubio je mandat 1950, a u maju 1953. komunisti su izgubili svih devet mesta u Opštinskom veću Stepnija, koja su osvojili 1949.

Otkrića iz februara 1956. nanela su naročito težak udarac jevrejskim komunistima, od kojih su mnogi bili odani antifašističkom pokretu. Na dvadestom kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Nikita Hruščov šokirao je celokupan međunarodni komunistički pokret kad je opisao zločine Staljinovog režima. Ova otkrića posebno su zabrinula jevrejske komuniste, pošto su sadržala čitav niz antisemitskih akcija, poput sistematskih čistki jevrejskih partijskih rukovodstava u socijalističkim zemljama istočne Evrope, opšteg gašenja jevrejskih kulturnih institucija u Sovjetskom Savezu posle 1948, ubistava jevrejskih pisaca i intelektualca, među kojima i vođa Jevrejskog antifašističkog komiteta, u avgustu 1952, „doktorske afere“ iz 1953, u kojoj je Staljin optužio grupu mahom jevrejskih fizičara da planiraju njegovo ubistvo u ime „cionizma“ i „zapadnog imperijalizma“. Kao da to nije bilo dovoljno, nekoliko meseci posle ovih otkrića, desio se i mađarski ustanak protiv komunističkog rukovodstva te zemlje i sovjetski odgovor u vidu slanja tenkova da ga uguše. Mada se ni na jedan pojedinačni faktor ne može gledati kao na odlučujući u prekidu odnosa između CPGB-a i jevrejske radničke klase, činjenica je da se u toku jedne decenije ova partija pomerila s pozicije ideološke hegemonije među Jevrejima i postala relativno marginalna.

Ono što je počinjalo sve više da utiče na Jevreje bila je literatura o Holokaustu i uspeh relativno nove države Izrael. Možda je iznenađujuće, ali do početka 60-ih postojalo je veoma malo literature o istrebljivanju evropskih Jevreja od strane nacista. A onda je, početkom 60-ih, naširoko počelo da se piše o ovim događajima. Film po knjizi Leona Urisa, Egzodus, o brodu jevrejskih izbeglica kojima je odbijen ulazak u Palestinu, koja je bila pod Britanskim mandatom na kraju Drugog svetskog rata, te njegova knjiga Mila 18, o ustanku u varšavskom getu, verovatno su najbolji primeri uticaja na mlade Jevreje. Ipak, fašističke grupe bestidno su provocirale i ranih šezdesetih, što je pokazivalo Jevrejima da i nije toliko bitno gde stojite u političkom spektru. Zadatak je bio suprotstaviti se fašistima, a Grupa 62 predvodila je ovu borbu u ime jevrejske zajednice.

Rađanje Komiteta 1962

Do kraja 50-ih, fašisti su organizovali ozbiljne ulične skupove, a 1959. Mozli je, sa svojim Pokretom ujedinjenja, načinio veliki povratak na političku scenu, o čemu se mnogo pisalo. Nacionalna laburistička partija (National Labour Party) Džona Bina i Bela odbrambena liga (White Defence League) Kolina Džordana ujedinile su se i formirale Britansku nacionalnu partiju 1960. Predvođena Endrjuom Fauntinom, u roku od dve godine, BNP se raspala i od nje je nastao Nacionalsocijalistički pokret (National Socialist Movement), koji su predvodili Džordan i Džon Tindal (s tim da je učestvovao i ogranizator aktivnosti Nacionalnog fronta Martin Vebster). Liga imperijalnih lojalista, koju je predvodio A. K. Česterton (rođak poznatog pisca G. K. Čestertona) takođe je nastavila da se organizuje.

Džon Tindal

Fašisti su odigrali centralnu ulogu u takozvanim rasnim nemirima na Noting Hilu, u zapadnom Londonu, gde im je bila centrala, i na drugim mestima gde su se tada borili protiv „obojene imigracije“. Pošlo im je za rukom da 1958/59. podstaknu mlade ljude da im se pridruže na ulicama, a novine su izveštavale kako su „tediji“, bande mladih rokera, napadali radnike s karipskih ostrva. Po zidovima su ispisivali slogan KBW (Keep Britain White). Na kraju se desilo ono što je bilo neizbežno i fašisti su na smrt izboli Kelsa Kohrejna, stolara s ostrva Antigva. Njegovi napadači nikad nisu uhvaćeni.Mada su mnogi od onih koji će se priključiti Grupi 62 bili progresivnih shvatanja, a neki su učestvovali u antifašističkoj odbrani crne zajednice u zapadnom Londonu, ono što je pokrenulo baš jevrejsku reakciju na fašiste bili su napadi na njihovu zajednicu.

Rasizam protiv ljudi crne puti bio je moćno oružje za fašiste, ali ovo im nikad nije umanjilo značaj lova na Jevreje. Fašisti su, početkom 60-ih, na londonskom Trafalgar skveru, održali nekoliko sastanaka na kojima je bilo komentara protiv Jevreja, što je navelo veterane iz Grupe 43 i novu generaciju antifašista da pričaju o formiranju jedne slične organizacije. Trenutak kad se prešlo s reči na dela bio je onaj kad je Džordan organizovao skup novooformljenog NSM-a na Trafalgar skveru, u julu 1962, i bio iza transparenta na kom je pisalo „Oslobodimo Britaniju jevrejske kontrole“. Narednog meseca, oformljen je Komitet 1962.

Grupa 62 sledila je stope militantnih aktivista iz jevrejske zajednice pre njih. Nakon paljenja sinagoga i niza drugih provokacija usmerenih protiv britanskih Jevreja, ovoj zajednici bila je potrebna snaga koja će moći fizički da je odbrani. Antisemiti su uskoro otkrili, često pošto su bili oboreni na pločnik, da je stereotip o Jevrejima kao slabašnim kukavicama samo još jedan nacistički mit. Kao i Juda Makabejac i njegovi sledbenici, koji su u biblijska vremena čekićima išli na neprijatelje jevrejske zajednice, tako je i Grupa 62 postupila 60-ih. Poput onih koji su se borili u Bici za Ulicu Kejbl 1936. i Grupe 43, koja je bila aktivna četrdesetih godina, svojim akcijama oni inspirišu ne samo Jevreje, već i druge zajednice suočene s rasističkim napadima bilo gde.

Vođe nacista i njihovo pacovsko gnezdo

Najpoznatiji od posleratnih fašističkih vođa bio je Osvald Mozli. Predvodnik ozloglašenog predratnog Saveza fašista i nacionalsocijalista (Union of Fascists and National Socialists), dobijao je finansijsku potporu kako od Musolinija tako i od Hitlera. Pošto je doživeo težak poraz od Grupe 43 krajem 40-ih i početkom 50-ih, živeo je u poluegzilu u Parizu.Osim što je povremeno govorio na skupovima, ostao je van domaće političke scene do rasnih nemira u Noting Dejlu, u zapadnom Londonu, 1958. Ali njegov toliko najavljivani povratak u borbu za mesto u parlamentu, u području gde su se odvijali nemiri, pokazao se kao promašaj, a njegovi pokušaji da organizuje ulične skupove svaki put bi bili osujećeni.

Osvald Mozli

Džefri Ham, Mozlijev posleratni politički sekretar, kao i njegov vođa, bio je zatvaran tokom rata zbog kršenja odredbe 18b, koja je omogućavala policiji da bez suđenja zatvori svaku osobu za koju se sumnja da je nacista. Živeo je u Prinsdejl roudu, u Noting Dejlu, gde su razne nacističke grupe imale svoje centrale tokom 50-ih i 60-ih godina.  Najomraženiji lik bio je Džon Kolin Kembel Džordan, bivši vojni oficir i nastavnik. Kao sledbenik najomraženijeg britanskog naciste svih vremena Arnolda Lisa, pokušao je da ga kopira i usvojio je njegove stavove o ubijanju Jevreja u gasnim komorama. Njegov pokušaj da organizuje skup svog Nacionalsocijalističkog pokreta (National Socialist Movement – NSM) na Trafalgar skveru, 1. jula 1962, bio je katalizator koji je pokrenuo Grupu 62.

Utamničen nekoliko puta zbog vođenja paramilitarne grupe pod imenom Spirhed, huškanja mornara i prekršaja po starom zakonu o rasnim odnosima, on je bio samo posmatrač, dok je njegova žena, naslednica francuske modne imperije Fransoaz Dior, u to vreme organizovala bande piromana od članova NSM-a i onih koji su napustili Pokret „Veća Britanija“ (Greater Britain Movement – GBM) Džona Tindala. Sada u svojim kasnim sedamdesetim, Džordan nastavlja da se bavi ilegalnim nacističkim aktivnostima.

Džon Tindal započeo je svoju političku karijeru u Ligi imperijalnih lojalista (League  of Empire Loyalist), kao i Džordan, njegov mentor. Pošto su obojica pomogli da se formira Britanska nacionalna partija, posle koje je usledio NSM, oni su se razišli, a Tindal je oformio GBM. Tindal je GBM pripojio Nacionalnom frontu, ubrzo po njegovom osnivanju 1966. i postao njegov vođa u dva duga mandata.

Najuglađeniji nacista bio je Endrju Fauntin, koji je poticao iz stare zemljoposedničke torijevske porodice iz Norfoka. Borio se za Franka u Španskom građanskom ratu i bio ozbiljno povređen u ratu protiv Japana. Zbog povreda glave, imao je manične poremećaje, ali to ga nije sprečilo da postane predsednik BNP-a, a neko vreme i vođa NF-a. Bio je poznat zbog parnica protiv svoje braće fašista. Početkom 60-ih, njegovo imanje u Norfoku korišćeno je za zloglasna okupljanja međunarodnih nacista, koja su obezbeđivali naoružani stražari.

Džon Bin je fašistički vođa koji je najduže aktivan, od 50-ih do danas. Kao mozlijevac, prešao je u Ligu imperijalnih lojalista, pomogao da se osnuje Nacionalna laburistička partija, postao pokretačka snaga u izvornom BNP-u, a neko vreme je bio i prvi čovek u NF-u. BNP je postigla određeni uspeh na lokalnim i nacionalnim izborima pre nego što je postala deo NF-a. Bin je uređivao i Kombat, verovatno najbolju publikaciju koju je ikad izdavala ekstremna desnica u ovoj zemlji. Posle mnogo godina u senci, vratio se pred oči javnosti svojom autobiografijom Mnogo nijansi crne.

Wir kommen wieder

Mladi nacisti u Nacionalsocijalističkom pokretu Kolina Džordana dolazili su iz rasturenih porodica, patili su od gojaznosti ili bili sasvim psihotični. Zajedno s Hjuom Hjuzom, velškim gardistom, i Malkolmom Sparksom, vojnim padobrancem, njihov broj je postepeno rastao, a kad im je Džordanova žena Fransoaz Dior, naslednica modne imperije, obećala seks i slavu, postali su smrtonosna sila.  Pošto su nacisti podmetnuli dve plastične eksplozivne naprave u Londonu 1962. godine, NSM je izveo 34 piromanska napada na jevrejske mete oko prestonice. Škole, sinagoge, groblja i jedan teološki koledž bili su zapaljeni.Talas straha širio se jevrejskom zajednicom. Pošto je devetnaestogodišnji mladić poginuo u požaru na Teološkom koledžu u Stemford Hilu, rastao je pritisak na policiju da počne da hapsi. Ali, iako je jedan od ovih piromana, Obri Dezmond Kadogan, inače direktor kompanije po zanimanju, uhvaćen i osuđen, nije više bilo hapšenja.

Grupa 62 i Srčlajt oformili su zajednički istražni tim. Ispitivali smo ljude, uzimali izjave, i izdavali instrukcije našim krticama i inflitratorima kako da nađu dokaze. U januaru 1965, neki od članova Pokreta „Veća Britanija“ Džona Tindala uhapšeni su pošto su napali policiju i Grupu 62. Među onima koji su se sledećeg dana pojavili kod sudije za prekršaje bio je i jedan tinejdžer, Pol Djuks. Kad je napustio sudnicu, očito posvađan sa svojim drugarima nacistima, Hari Bidni, obaveštajac Grupe 62, mu je prišao, kupio mu šolju čaja i pitao ga šta ga muči. Mladić se rasplakao i priznao da je bio član jedne od dve grupe nacističkih diverzanata odgovornih za požare, pod sloganom „Wir kommen wider“ („Dolazimo ponovo“).

Pristao je da se nađe s Harijem sledeće večeri. Hari i urednik istraživačkog segmenta Srčlajta odlučili su da se obrate državnoj obaveštajnoj službi i prijave ga, a da im se zauzvrat obeća da će Djuks dobiti blažu kaznu. Odbili su bilo kakav dogovor i zahteveli su da ga predamo. Mi smo to odbili i te noći, pošto smo uklonili tragove, doveli smo Sirila Paskina, terenskog komandanta Grupe 62, i Dejva Fridmena, obaveštajca koji je bio poznat kao ulični borac uprkos činjenici da je bio visok čitavih metar i po.Kad se Djuks pojavio sledeće večeri, predočili smo mu činjenice. Policija mu je bila na tragu zbog ubistva, ako ni zbog čeg drugog. S druge strane, mogao je da padne šaka Grupi 62. A imao je i izbor da krene s jednim od nas i preda se policiji.

Rezultat je bio ukupno 13 uhapšenih i osuđenih. Hjuz je dobio 5 godina – već su ga bili šutnuli iz vojske – a ostali su dobili blaže kazne. Na drugom suđenju, koje je uključivalo i čoveka koji je bio odgovoran za smrt studenta, za šta niko nije nikad osuđen, sudija je odlučio da, pošto je bio Uskrs i oni su se pokajali, on neće zahtevati zatvorske kazne. Teško da je ovo bilo opravdano, jer oni nisu bili hrišćani već pagani i mi nismo ni za trenutak poverovali da im je bilo žao.

Na trećem i poslednjem suđenju, Džordanova sada već bivša žena dobila je 18 meseci zato što je prisustvovala bar jednom paljenju. Naš obaveštajac joj je ušao u trag kad je ušla u zemlju s lažnim pasošem. Iako izjave optuženih pokazuju da je Džordan unapred znao za neke od ovih napada i nije uradio ništa da ih spreči, on nikad nije optužen. Na kraju ovih suđenja, sudija je tražio da neko iz Grupe 62 istupi da mu se sud zahvali za društveno koristan rad. Bidni, bivši oficir, primio je počasti. Do tog vremena, vođe jevrejske zajednice opisivale su Grupu 62 kao kriminalce koji štete zajednici. Taj dan postao je prva od mnogih prekretnica u jevrejskoj odbrani, kad je u uvodniku Džuiš kronikla zahtevano da se Grupi iskaže zahvalnost i poštovanje za njen rad.

Rađanje Nacionalnog fronta

Dve godine su nam naši infiltratori i plaćeni doušnici, unutar više grupa ekstremne desnice, donosili informacije o pokušajima da se formira jedna šira organizacija koja bi se otresla nacističkog imidža, koji je uporno pratio Pokret „Veća Britanija“ Džona Tindala i Britansku nacionalnu partiju Endrjua Fauntina. BNP je dobro prolazio na lokalnim i nacionalnim izborima, ali mu je onemogućeno da napravi značajniji politički proboj zbog tvrdokornih stavova o rasi i Jevrejima i nasilja koje su činili neki od njenih poznatijih aktivista.

Nacionalsocijalistički pokret Kolina Džordana i Pokret za ujedinjenje Osvalda Mozlija nisu želeli da budu deo ovoga. A. K. Česterton, ostareli vođa Lige imperijalnih lojalista čije se članstvo rapidno osipalo prelazeći u Klub „Ponedeljak“ (Monday Club, interesna grupa ekstremne desnice, do 2001. deo Konzervativne partije, prim. prev.) i Anglo-rodezijsko društvo (Anglo-Rhodesian Society, formirano kad je bela vlada Južne Rodezije, dela sadašnjeg Zimbabvea, proglasila nezavisnost od Britanije, 1965, prim. prev.), skrivajući se iza nacionalne zastave, gledao je na spajanje kao na političku šansu. Društvo za očuvanje rase (Race Preservation Society, desničarska interesna grupa koja se 60-ih protivila imigraciji, prim. prev.), koje se pojavilo na sceni u poslednjih 18 meseci, takođe je bilo za spajanje.

Mada su grupe koje su ulazile u Nacionalni front na papiru imale oko 4.000 članova, mnogi od njih imali su dvojno ili čak trojno članstvo u raznim grupama. Ono što je za većinu njih bilo zajedničko jeste mržnja prema Jevrejima.Tindal je bio odsutan tokom finalne faze pregovora, jer je bio na odsluženju zatvorske kazne zbog upotrebe vatrenog oružja, pošto ga je policija uhapsila na osnovu informacija dostavljenih u zajedničkoj akciji Srčlajta i Grupe 62.

Nacionalni front, Lewisham 1977 (Foto: Alamy Stock Photo)

Kekston hol, omiljeno mesto susreta nacista, trebalo je da bude mesto gde će biti pokrenuta nova organizacija. Aktivisti Grupe 62 i terenski obaveštajci Srčlajta osećali su se kao da igraju još jedno finale na Vembliju ekstremne desnice, toliko puta su tamo izvodili operacije u proteklih pet godina. Sticajem okolnosti, 15. decembra uveče, vestminsterski ogranak Pokreta protiv aparthejda (Anti-Apartheid Movement – AAM) održavao je sastanak na poslednjem spratu, dok je BNP rezervisao dvoranu na prvom spratu za sastanak na kom je trebalo da bude pokrenut NF.Nažalost, fašisti su se pojavili dosta rano i postavili tim aktivista unutar dvorane. U roku od nekoliko minuta, stotine antifašista, koji su tvrdili da idu na sastanak AAM-a, pokušalo je da se probije kroz veliki kordon policije u zgradi i dođe do skupa NF-a.

Mnogi od njih su vraćeni. Pretnja masovnim hapšenjem nije naterala antifašiste da promene odluku i došlo je do opšte pometnje – fašisti hvatani van dvorane, a antifašisti izbacivani iz iste. Tek oko trećina onih koji su hteli da prisustvuju skupu uspela je da uđe, ali oni su istrajali u nameri da osnuju novu partiju. Napolju je masa fašista naoružanih flašama napala antifašiste, dok je policija to posmatrala.

Narednog dana, kod sudije za prekršaje, jedan mladi antifašista osuđen je za napad na policiju, ali je oslobođen optužbi kad je Srčlajt kao dokaz dostavio fotografiju na kojoj se vidi da su zapravo njega fašisti dvaput lupili flašom po glavi pre nego što je uhapšen. Policija je lagala.U roku od godinu dana, uprkos javnom obećanju NF-a da otvoreno nacističkom Pokretu „Veća Britanija“ neće biti dopušteno da se pridruži, Tindalu je omogućeno da dovede svoja 132 člana u partiju i dokopa se većine bitnih funkcija.

Kao Mozlijevi predratni crnokošuljaši, NF je sve više bio u mogućnosti da regrutuje ljude iz partije Torijevaca, koja je bila u zavadi sama sa sobom, i da uzme stotine hiljada glasova od bivših simpatizera laburista u gradskim jezgrima. Ipak, partija je bila suočena i s trajnim problemom da koliko je ljudi napusti, toliko joj se i priključi. NF je dosegao vrh sa 17.000 članova 1973. godine, a proverene informacije otkrile su da je od pokretanja, krajem 1966, do trenuka kad je Margaret Tačer postala premijerka 1979, kroz ovu organizaciju prošlo 64.000 članova.

Akcije vođene obaveštajnim radom

 Kad je Grupa 62 pokrenuta, u avgustu 1962, njen komitet je Harija Bidnija zadužio za obaveštajnu delatnost. Ta uloga mu je savršeno pristajala i u prvih nekoliko nedelja regrutovao je krticu među iskusnim londonskim kadrom Osvalda Mozlija.Ubrzo je postalo jasno da nam je potreban bolji strateški pristup. Jedan mejnstrim novinar, koji je odrastao u nacističkoj Nemačkoj, rekao nam je: „Tamo se sada odvija rat, i to nije rat po vašem izboru. Neprijatelj dolazi da vas pronađe, preteći ne samo Jevrejima ili crncima, već i samoj demokratiji u kojoj živimo. U ratu je, dakle, najbitnije da imamo bolju obaveštajnu službu od nacista da bismo pobedili“.

Tri godine kasnije, pridužila nam se jedna izuzetna žena, Monika Mediks, veteranka izraelske borbe za državnost. Njena uloga bila je da nadgleda, da pomaže da se izbegnu sulude ideje i da se pobrine da operacije budu strateške i dobro isplanirane. Do tog vremena, informacije su stizale od izvora na svim nivoima neprijateljskih grupa.  Izvođenje pred lice pravde nacističkih piromanskih bandi 1965. i 1966. povećalo je značaj obaveštajnog dela posla u očima javnosti i značilo je da, ako je bilo koji nacista želeo da prebegne, iz bilo kog razloga, znao je kuda da ide.

Već na zimu 1962/63, Harijeve krtice donosile su nam pisma koja je Džordan pisao svojim višim saradnicima, a koje su pravni zastupnici prošvercovali iz njegove zatvorske ćelije. Dokopali su se čak i trouglaste zastavice koju je sin Adolfa Ajhmana poslao Nacionalsocijalističkom pokretu od svoje nacističke grupe u Argentini, da bi se zahvalio britanskim nacistima što su se zalagali za njegovog oca nakon što ga je uhvatio Mosad – izrealska obaveštajna služba. Nad Ajhmanom su brzo potom izvršili smrtnu kaznu zbog učešća u organizovanju „konačnog rešenja“ (plan nacističke Nemačke za sistematski genocid nad evropskim Jevrejima, koji je doveo do završne, najsmrtonosnije faze Holokausta, prim. prev.).

Timovi za istragu upali su u Mozlijevu centralu i uklonili sve bitne dokumente. Iz tajne kancelarije Britanske nacionalne partije u zapadnom Londonu, jednog nedeljnog jutra, odneti su svi dokumenti. U jednoj neverovatnoj provali, čovek se uspentrao na krov besprekorno utvrđene centrale NSP-a i ukrao većinu njihovih dokumenata. Dejvida Irvinga nikad nismo gubili iz vida, od propalog inicijalnog pokušaja da se dokopa dokumentacije istorijskog revizionizma 1963, do 90-ih, kad je tvrdio da smo mu od života naravili Holokaust.

+Nakon naše dojave, pripadnici Službe bezbednosti su, 1962. godine, uhapsili Žorža Parizija, teroristu i plaćenog ubicu iz redova Organizacije tajne armije (Organisation armée secrète – OAS, francuska disidentska paramilitarna organizacija tokom Alžirskog rata, prim. prev.), koji je učestovao u zaveri da se ubije francuski predsednik – general De Gol. Kod njega je pronađeno više pasoša i napunjen pištolj, ispod jastuka na krevetu koji je delio s jednim gej članom Mozlijevog Pokreta ujedinjenja.

Osujetili smo plan da se kidnapuje ambasador jedne afričke države u Londonu 1966. godine. U prvi mah nam Služba bezbedosti nije poverovala, ali suđenje čoveku ključnom za ovaj plan u Centralnom kaznenom sudu pokazalo je koliko je sve bilo stvarno.

Roditelji jednog mladog naciste 1968. jedva su izvukli živu glavu kad smo otkrili da je on nameravao da ih otruje. Poslali su ga bolnicu za mentalno obolele najvišeg stepena bezbednosti.

Početkom 70-ih organizovali smo opsežnu operaciju protiv infiltracije ekstremista u partiju torijevaca, uz saradnju s konzervativcima i pristanak Harolda Vilsona, premijera iz redova laburista. Mogli smo da uporedimo spiskove članova većih fašističkih grupa s onim od Kluba „Ponedeljak“ i Anglo-rodezijskog društva.

Naredne godine, locirali smo skrovište grofa Potockog u Španiji. Ovaj poljski emigrant i ozloglašeni pornograf nekada je pružao utočište Fransoazi Dior, bivšoj ženi Kolina Džordana. Dao nam je snažan vetar u leđa kad je na tajnom sastanku tvrdokornog nacističkog Novog evropskog poretka, grupe koja je izgledala kao da je izgmizala iz knjige Dosije „Odesa“ (roman Frederika Forsajta o avanturama mladog nemačkog reportera koji pokušava da locira bivšeg upravnika jednog koncentracionog logora, prim. prev.), izjavio da ga je Grupa 62 naterala da ode u egzil. Na istom tom sastanku se i Žak Verže, francuski advokat koji je započeo život kao levičar, pa postao branitelj oficira Gestapoa i arapskih terorista, prvi put pojavio uz bivše esesovce.

Pomogli smo u hvatanju bande naoružanih nacističkih fanatika, čije je sedište bilo u Birmingemu, i oni su završili u zatvoru. Ovo se dešavalo 1980. godine, a tokom 80-ih i 90-ih proganjali smo naciste u oružanim snagama i državnim službama. Nastavili smo i da otkrivamo pacove u redovima sindikata. Očigledno da možemo da imenujemo samo one krtice koje su izašle u javnost da bi se borile protiv fašizma na drugom frontu. Bili su to ljudi poput Reja Hila, koji je rizikovao svoj život baveći se međunarodnim nacističkim teroristima i sprečio bombaški napad na karneval na Noting Hilu ranih 80-ih. Zatim, bili su tu mladići Tim Hepl i Metju Kolins, koji su naneli nesagledivu štetu modernoj BNP tokom 80-ih i 90-ih. Infiltracija nije bila strogo rezervisana za muškarce. Tokom 60-ih, mogli ste videti sićušnu ženica po imenu Rena, kako ide pod ruku s najodanijim Mozlijevim sledbenicima, ili pije čaj s lejdi Mozli kad je u gradu. Sonja Hohfelder, tokom 70-ih i 80-ih, redovno je dostavljala bitne informacije o velikom broju britanskih grupa i bila je u mogućnosti da prisustvuje skupovima u inostranstvu i prevodi dokumentaciju bitnih nacističkih aktivista širom sveta.

Čak je i pokojni Džon Kingzli Rid, koji je nakratko predvodio Nacionalni front, a kasnije i otcepljenu Nacionalnu partiju, bio jedan od naših doušnika. I dalje, u našim programima obuke, imamo stalan priliv nacista koji se dvoume i hrabrih ljudi i žena spremnih da se prihvate opasnog i preko potrebnog zadatka infiltriranja u nacističke grupe.

Stari vojnici nikad ne umiru

Nisu dva organizovana pokušaja policije da uguši duh Grupe 62, prvi put 1963, pa onda 1969, prouzrokovali propast ove organizacije. Policija je 1963. upotrebila brutalno nasilje i podmetanja, a 1969. zamenik komesara izdao je direktivu svim opštinskim komandirima da na licu mesta uhapse petnaestak ljudi sa spiska. Na spisku su bili terenski operativci i obaveštajci iz Grupe i Srčlajta. Kao i 1963, to nije omelo naš rad.

Ne, Grupa 62 počela je da bledi posle bitke na Red Lajon skveru 1975, kad je 5.000 antifašista demonstriralo protiv povorke i skupa od oko 1.500 pripadnika Nacionalnog fronta, a mladi student, antifašista, Kevin Gejtli, bio je tada ubijen. Neuspeh Grupe da usmeri kontrademonstracije doveo je do toga da shvatimo u kojoj meri se antifašistička politika promenila.

Te godine je Srčlajt počeo da izdaje mesečnik kao svoj doprinos borbi protiv fašizma, a uzeo je i ušešće u nastajanju Antinacističke lige (Anti Nazi League – ANL) dve godine kasnije. Kad je Grupa prestala da radi, neki od njenih najbitnijih kadrova ostali su u Srčlajtovoj obaveštajnoj sekciji i postarali su se da, kad je NF izlazio na izbore ili organizovao povorke, onima koji organizuju kontraakcije bude preneseno godinama nagomilavano iskustvo vetarana iz Grupe 43 i Grupe 62.

Mediji su veoma često prikazivali sukobe kao ulični rat između levih i desnih ekstremista. Policija se našla negde između ili je aktivno štitila fašiste, koji su se sve više odavali kriminalnim aktivnostima. Kad su umanjena sredstva NF-a, pošto se Margaret Tačer, u predizbornoj kampanji, manje-više „okitila njihovim perjem“, među fašistima je došlo do razmirica. NF se suočio i s masovnim odzivom običnih ljudi koje je predvodila ANL, a podršku su joj pružali obaveštajci Srčlajta, za borbu protiv NF-a na ulicama Luišama, Haringeja i Lidsa.

Duh Grupe 62 živeo je u srcima i glavama ljudi, ali i na neke praktičnije načine – suprotstavljanjem antijevrejskim i rasisitičkim aktivnostima nove generacije nacista, tupoglavih uličnih boraca Britanskog pokreta, naslednika Džordanovog Nacionalsocijalističkog pokreta.

Severozapadni London, 1979, iskaz svedoka

„Znate da smo mi bili drugačiji, nismo bili žestoki klinci, očvrsli odrastanjem na ulicama istočnog Londona. Bili smo mladi Jevreji koji su na mestu stapanja kultura sklapali prijateljstva s crnim klincima i, koliko se sećam, nekim mladim Grcima.

Imao sam sreće. Hari Bidni mi je bio ujak, a otac mog najboljeg druga bio je bivša vodeća figura u Grupi 62. Tako da smo odrastali zabavljajući se uz priče o prošlim bitkama, zbog kojih smo bili ponosni na jevrejski otpor. Napadali su nas neki stvarno žestoki likovi sa Broudfilds Estejta u Edžveru (lokalitet za kolektivno stanovanje u londonskoj opštini Barnet, prim. prev.). Bili su baš zastrašujući. Nazvali su se Klokvork skins i predvodio ih je sledbenik nacista po imenu Mils, jako zajeban lik, koji je posle postao poznati kik-bokser.

Zvali su nas „soul Ješe“, zbog toga što smo prihvatili crnu muziku i način oblačenja. U proseku smo imali oko 14-15 godina. Ponekad bi jedan ili dva starija brata, koji su bili prisutni u kasnijoj fazi Grupe, došli i pomogli nam, ali ovo je bila naša borba. Crni momci rođeni ovde bili su žestoki, snalažljivi na ulici, i bili smo pravi prijatelji. Jedne noći su nacisti bacili rukavicu i izazvali nas na dvoboj blizu stanice metroa u Edžveru. Stigli su običnim busom i izašli su uzivikujući parole mržnje, noseći oružje poput boca, lanaca i palica. Usrali smo se i pobegli u jednu sporednu ulicu. Onda je iz mase istupilo nekoliko starijih momaka koji su preuzeli kontrolu i rekli nam da se vratimo i borimo, da budemo čvrsti i jaki.

Sećam se kako se neki ogromni tupan zaleteo prema meni s velikim štapom. Ukipio sam se u mestu, a onda je moj drugar Grk uskočio između nas i oborio ga udarcem flašom u glavu. Pravili smo improvizovano oružje od iskidanih delova drvene ograde i počeli smo da uzvraćamo. Bitka je bila završena kad je pred Milsa stao jedan od naših momaka u svetložutom odelu, koji je izgledao kao sve samo ne ulični borac. Uzeo je debelu letvu i tresnuo Milsa posred očiju, a onda smo ih masakrirali.

Tokom naredne godine bilo je nekoliko situacija kad su obaveštajci upozoravali naše porodice da se spremaju ozbiljni napadi, pa bi, pod okriljem noći, nekoliko kola punih starijih momaka izvršili prepad na naciste, obavili posao i izgubili se u mraku. Kao u legendi o Robinu Hudu, oni su i dalje bili tu za nas. Ponosan sam što sam zagazio u svet odraslih kao borbeni Jevrejin. Ponosan sam i što sam to uradio uz moje drugare Grke i one crne puti. Zajedno smo postali budućnost ove zemlje.“

Total
0
Shares
Related Posts