Holokaust, prozor u modernost – perspektiva Zigmunta Baumana

U pismu nemačkom diplomati Martinu Francu Julijusu Luteru od 26. februara 1942, Rajnhard Hajdrih se nadovezuje na Vanzejsku konferenciju, tražeći od Lutera administartivnu pomoć za primenu Konačnog rešenja jevrejskog pitanja (Endlösung der Judenfrage).

Na današnji dan 2017. godine umro je eminentni poljski sociolog Zigmunt Bauman. U susret Svetskom danu sećanja na holokaust, 27. januara, predstavljamo Baumanovo razmatranje fenomena holokausta kao “prozora u modernost”, kao jedne od najznačajnijih teorija, kako za samog Baumana koji se njome proslavio, tako i za opšte tumačenje holokausta. 

U svojoj knjizi “Modernost i holokaust” (1989), Bauman promatra paradokse razvoja modernog zapadnog društva i ističe da se holokaust dogodio upravo zahvaljujući modernosti. Holokaust se u ovom kontekstu ne posmatra kao isključivo jevrejsko etničko pitanje, već kao referentna tačka za analizu i kritiku modernih društava uopšte. Modernost je zapravo glavna tema njegove studije, a holokaust empirijska potvrda njegove teorije. 

Za razliku od dominantnog viđenja holokausta kao varvarskog čina koji je civilizaciju vratio hiljadama godina unazad i bio “mrlja na licu” civilizovanog i progresivnog društva, Bauman je holokaust definisao kao projekat začet, rođen i ukorenjen u modernom racionalnom društvu. Nacistički režim je, kako kaže, iskoristio tekovine moderne i doveo ih do svojih krajnjih granica. Veru u progres i razum, razvoj nauke i tehnologije prati uspostavljanje racionalnih birokratskih institucija. Poslednja dva, racionalizacija i birokratizacija, su procesi poznati po svojim delimično dehumanizujućim efektima. Holokaust je bio itekako birokratizovan, racionalan fenomen, organizovan i sproveden uz pomoć tehnologije i nauke, a objedinjen negiranjem moralne odgovornosti. Bauman objašnjava da holokaust pokazuje da je “moderni proces civilizacije ujedno i proces koji lišava upotrebu nasilja od moralnih računica i oslobađa omiljene delove racionalnosti od uplitanja etičkih normi i moralnih inhibicija”. 

Bauman se u svojoj analizi oslanja na sociologa Maksa Vebera i njegovu analizu birokratije i državne moći. Ističući da bi holokaust bio malo verovatan izvan okvira modernog društva, Bauman upućuje na društvene i institucionalne uslove koji su učinili holokaust mogućim, pre svega, državu koja ima monopol nad sredstvima i primenom sile bila je potpuno iznad bilo čije kontrole. Čišćenje poretka od svakojakih “nečistoća” i “nakaznosti” je bila jedna od glavnih ambicija moderne nacionalne države, to je bilo i suštinsko obeležje nacističke vizije sveta i težnje ka novom poretku.

Za Baumana je holokaust bio primena osnovnih principa industrijalizacije i fabričkog sistema za masovno uništenje ljudskih bića. Na ovom mestu Bauman koristi opis istoričara Henrija Fajngolda, u kojem se funkcionisanje logora poredi sa načinom rada moderne fabrike:

„Aušvic je bio proširenje modernog sistema fabrike. Umesto proizvodnje robe i dobara, sirovi materijal bila su sama ljudska bića, a završni je proizvod bila smrt. Dimnjaci, poznati simbol moderne fabrike, isparavali su dim proizveden spaljivanjem ljudskih tela. Briljantno organizovan sistem železnice moderne Evrope donosio je novu vrstu sirovog materijala u fabrike. I to na isti način kao i neki drugi teret. U gasnim komorama žrtve su udisale štetne gasove koji su bili proizvođeni na pločicama s cijanovodičnom kiselinom, koje su se proizvodile u naprednim hemijskim industrijama Nemačke. Inženjeri su dizajnirali krematorijume, menadžeri su osmislili sistem birokratije koji je radio učinkovito i s poletom na kojem bi zavidele mnoge prethodne nacije. Ono čemu smo svedočili bilo nije ništa manje nego masivna shema društvenog inženjeringa“ 

(Feingold, u: Bauman, 1989).

Konstruišući predrasude i stereotipe o Jevrejima, oni su prvo socijalno i psihološki udaljavani od ostatka populacije, a potom i fizički ograđivani u getoe i smeštani u logore. U kombinaciji s birokratizacijom  ostvarene su optimalne mogućnosti efikasnog izvršavanja genocida, svojom brzinom, uniformnošću, preciznošću i impersonalnošću. Sve ovo održavalo je bezličnost pomoću koje su činovnici i vojnici uspešno “samo izvršavali naređenja”, što svakako jeste bila namera nacističkog režima. 

Nojengam je bila mreža nacističkih koncentracionih logora u severnoj Nemačkoj koja se sastojala od glavnog logora Nojengame-a i više od 85 satelitskih logora.

Da bi objasnio ponašanje hiljada ljudi koji su aktivno sistemski sprovodili zločine holokausta, Bauman se oslanja na uvide Hane Arent i njenu knjigu “Ajhman u Jerusalimu – izveštaj o banalnosti zla” (1963). Prisustvujući suđenju Adolfu Ajhmanu, Arentova tvrdi da zlo nije nužno produkt psihotičnih i poremećenih ličnosti, već se ono može javiti u “normalnim” ljudima, koji inače izgledaju kao uzorni članovi zajednice. Prema kliničkim kriterijumima i svedočenjima preživelih žrtava, nalazi upućuju na to da je u većini logora postojao uglavnom samo jedan ili nekolicina sadistički nastrojenih SS vojnika, kao i da se manje od 10% SS vojnika može smatrati na neki način “abnormalnima”. Zahvaljujući radu Arentove postalo je opšteprihvaćeno da holokaust nisu sprovodili rođeni manijaci i kriminalci. Ipak, činjenica da su većina počinitelja holokausta bili prosečni, “normalni” ljudi bila je još više uznemirujuća. Bauman se pita kako je onda došlo do gnusnih zločina.

Osmišljavanje sistematskog i “konačnog” rešenja jevrejskog pitanja počelo je Vanzejskom konferencijom, 20. januara 1942, kada se 15 vladinih zvaničnika i vođa SS jedinica okupilo u Groser Vanzeu, predgrađu Berlina. Iako su masovna ubistva oko milion Jevreja već bila izvođena, tek su nakon konferencije izgrađeni logori smrti i u punom potencijalu otpočela su industrijalizovana masovna ubijanja Jevreja. Nekoliko meseci nakon konferencije uvedene su prve gasne komore u logorima Aušvic i Treblinka. Vanzejska konferencija bila je zapravo sastanak srednjeg menadžmenta radi razgovora o logistici i načinu likvidacije 11 miliona identifikovanih Jevreja u Evropi. 

Poznata izjava Adolfa Ajhmana na sudu bila je “Samo sam slušao naređenja” je postala sinonim za premeštanje odgovornosti na višu instancu koja je izdavala naredbe. U sistemu naređenja konkretne akcije prestaju da imaju moralnu vrednost dobrog ili lošeg, one se ocenjuju na osnovu svoje (ne)učinkovitosti. Moralni karakter akcije, prema istoričaru Herbertu Kelmanu, postaje nevidljiv ili namerno skriven kad se susretne s uslovima ozakonjenog i osvašćenog nasilja u kom naređenja dolaze od zakonodavnih tela, te kada su akcije nasilja ustanovljene regulisanim pravilima i specifikacijom uloga (Kelman, 1973). Drugim rečima, sposobnost uništenja sopstvenog identiteta i identifikacija sa organizacijom (vojskom, partijom ili vođom) je artikulisana kao primarna osobina časnog državnog službenika. Veber će reći: “Čast državnog službenika je u njegovoj sposobnosti da savesno izvrši redosled zapovesti vrhovne vlasti, upravo kao da se taj redosled slaže sa njegovim vlastitim uverenjima“.

Nacisti pogubljuju neke od 56 Poljaka koji su ubijeni u Bohnji 18. decembra 1939. kao odmazdu za nedavni napad na nemačkog policajca od strane poljske podzemne organizacije.

Filozof Teodor Adorno je, kao i Bauman, holokaust posmatrao kao nepogrešivo svedočanstvo neuspeha kulture. On i Bauman upozoravaju na zastrašujuću činjenicu da će opasnost od ponovnog holokausta postojati sve dok postoje i uslovi koji su ga već jednom omogućili. Oni pokušavaju da ukažu na razarajuće potencijale vremena u kom živimo već nekoliko vekova. Pouke koje izvlačimo iz holokausta nas upozoravaju na sveprisutne mogućnosti ponovo izvodljivih genocida i masovnih zločina i nasilja. Baumanovim rečima, Jevreji su bili kolateralne žrtve sveprisutne moderne ambicije uspostavljanja reda.

Bauman zaključuje da je „holokaust bio ishod jedinstvenog i retkog susreta činilaca, ali činilaca koji su u modernosti nadasve uobičajeni i normalni, te da je mogućnost takvog susreta činilaca velikim delom posledica emancipacije države s njenom političkom moći od socijalne kontrole” (Bauman, 1989). Ono što Bauman preporučuje jeste da holokaust treba “secirati” do najsitnijeg detalja i ogoliti sve načine, obrasce i uslove pod kojima genocidni kapaciteti mogu biti izvedeni

Citirajući Baumana, „nisu nepismeni divljaci, već diplomci najboljih obrazovnih sistema Zapada ti koji su dizajnirali gasne komore u kojima su spaljivani milioni nevinih muškaraca, žena i dece u Nemačkoj“, zaključak glasi da holokaust ne sme biti posmatran kao iracionalni, varvarski čin.

Stoga se sećanje na holokaust mora neprestano oživaljavati i iznova interpretirati u odnosu na savremene društvene okolnosti. 

„Rizik holokausta nije u tome što će biti zaboravljen, već u tome što će biti balzamovan, okružen spomenicima i iskorišćen za otklanjanje svih budućih grehova” – Zigmund Bauman

Zigmunt Bauman (1925-2017) je bio poljski kritički sociolog, najpoznatiji kao kritičar postmodernizma i teoretičar koji je savremeno društvo i modernost percipirao kao fluidne.

Rođen je u Poznanju u Poljskoj, u poljko-jevrejskoj porodici. Tokom Drugog svetskog rata borio se u jedinicama Poljske prve armije, pod kontrolom Sovjetskog Saveza, a učestvovao je i u Bici za Berlin 1945. godine. Po završetku rata bio je politički zvaničnik poljskog Odreda unutrašnje bezbednosti (KBV), a od 1945. so 1948. radio je kao doušnik poljske tajne službe. 

Iako ortodoksni marksista, Bauman se razilazio s poljskim komunizmom zbog antisemitskih kampanja poljske policije i proterivanja Poljaka jevrejskog porekla iz države. Zato napušta komunističku partiju i odlazi u Izrael gde radi na univerzitetu u Tel Avivu, a zatim u Lidsu (UK), gde je bio šef departmana za sociologiju.

Napisao je preko 50 knjiga i više od stotinu naučnih radova. Među njima su: Modernost i holokaust (1989), Modernost i ambivalencija (1991), Fluidna modernost (2000), Likvidna ljubav (2003), itd.

Umro je 9. januara 2017. U Lidsu. 

Total
8
Shares
Related Posts
Read More

Nullius in Verba

Predstavljam vam moto britanskog Kraljevskog društva za unapređenje prirodnih znanosti,  najstarije naučne organizacije na svetu. Ali šta to…
Read More

Zašto nije iz laboratorije?

Početkom decembra 2019. godine, zvaničnici Svetske Zdravstvene Organizacije (WHO) kreću da ukazuju na pojavu učestalih pneumonija na prostoru…