NOVA DESNICA NA ULICAMA ITALIJE

Piše: Heiko Koch; prevod: Ivana Kecman

Prvobitno objavljeno u časopisu “Margina” 3/2014

Godine 1973. italijanska neofašistička grupa „Nuova destra“ (Nova desnica) pokrenula je izdavanje DIY (uradi sam, prim. prev.) fanzina Glas iz kanalizacije. Odabir ovog naslova bio je ironičan odgovor na levičarske slogane, kojima su se (neo)fašisti pozivali da se vrate na jedino mesto gde još uvek imaju slobodan ulaz – u kanalizaciju. Ipak, danas, posle 25 godina, na tragu ove grupe, izrodio se novi fašistički pokret „CasaPound Italia”, koji svojim delovanjem i uticajem pokazuje kako je koncept političke doktrine „Nove desnice“ uspešno ispuzao iz kanalizacije i ušao u javnu sferu, držeći glavu ponosno i visoko.

Naoružana novim taktikama, novim vokabularom i istom starom fašističkom ideologijom, „CasaPound Italia” sebe je uspešno pozicionirala između ulice, univerziteta i raznih državnih institucija. 

Bliži pogled na taktike, ideološki prtljag i na ulogu koju „CasaPound“ trenutno uživa u Italiji, kao i uticaj na desnicu uopšte, pokušaćemo predstaviti kroz prevod teksta nemačkog autora Heikoa Kocha, „Neue Rechte auf Italiens Straßen“. Tekst je prvobitno objavljen u nemačkim dnevnim novinama Neues Deutschland i  predstavlja sažetak obimnije studije o fenomenu „CasaPound“, pod nazivom „CasaPound Italia“: Mussolinis Erben.

Etabliranje neofašističkog pokreta „CasaPound“

U poslednjih nekoliko godina došlo je do znatnih promena na desnoj italijanskoj političkoj sceni. Najbolji primer te promene predstavlja fašistički pokret „CasaPound Italia“, čiji se članovi ponosno nazivaju „i fascisti del terzo millennio“ (fašisti trećeg milenijuma). Osnovana pre deset godina, „CasaPound“ uspela je da se iz mesta osnivanja (Rima) proširi po celoj Italiji. Do 2012. godine, „CasaPound“ smatrala se samo još jednim u nizu desničarskih pokreta, ali je svojim delovanjem prevazišla te okvire, i čak sa samostalnom listom kandidata uzela učešće na parlametarnim izborima 2013. godine. Sa svojih, navodno, 4.000 članova, „CasaPound“ u poređenju s tradicionalnim desničarskim partijama relativno je mala, ali se u javnosti smatra nekorumpiranim pokretom s neukaljanim i modernim imidžom.

Ono što „CasaPound“ čini tako posebnom jeste njena uspešna kombinacija ekstremno desničarskih supkultura sa čvrsto vođenom hijerarhijskom organizacijom, njeno koketiranje s popkulturom, sinteza tradicionalnog fašizma s elementima „Nouvelle droite“ (Nove desnice), njena antikapitalistička, nacional-revolucionarna propaganda i njeno predstavljanje sebe kao jedine socijalne opozicije s desne strane.

Plakat Casa Pound na kom je argentinski komunista Ernesto “Če” Gevara

Pokret „CasaPound“ nastao je krajem 2003. godine, kad su protagonisti različitih ekstremno desničarskih grupacija skvotirali zgradu u rimskom delu grada Eskvilino, u blizini železničke stanice Termini. Zgradu su nazvali „CasaPound“, po američkom književniku i antisemiti, Musolinijevom poštovaocu, Ezri Poundu. Skvotiranje su opravdali izgovorom da protestuju protiv vladajuće politike visokih stanarina i koncepta skupog stanovanja. Oni navode da je načelo kamatne stope banaka i finansijskog kapitala razlog za postojeću socijalnu bedu na tržištu nekretnina glavnog grada Italije.

Bivši gradonačelnik socijaldemokrata Valter Veltroni (Partito Democratico) tolerisao je ovo desničarsko radikalsko prilagođavanje levičarskom fenomenu takozvanih centri sociali (društvenih centara, prim. prev.). Međutim, kad je fašista Đovani Alemano 2008. izabran za gradonačelnika Rima na pet godina, ta tolerancija prerasla je u otvorenu zaštitu ove grupacije. Alemano, koji se još 2006. javno priklonio fašizmu, obezbedio je sebi, uz pomoć prosperitetnog fašističkog omladinskog pokreta, glasove na izborima, ali i buduće članove partije. Pod njegovim okriljem „CasaPound“ nadalje je mogla neometano da se razvija i širi po celom Rimu. Zaštita koju im je pružao gradonačelnik išla je dotle da je on otkupio glavno sedište pokreta za 11,8 miliona evra, s namerom da ga prepiše „CasaPoundu“. Do toga na kraju ipak nije došlo. Kad su objavljeni planovi „CasaPounda“ da će na izborima da istupi samostalno, propao je prenos vlasništva i pomutio ovu crno-crnu ljubavnu aferu.

Omladina, način života, pop kultura

Kroz svoje delovanje „CasaPound“ nastoji da fašističke ideje približi mladim ljudima i da ih predstavi kao mejnstrim omladinsku politiku. Ona pritom cilja na način života urbanih omladinskih supkultura i kulturna dešavanja za koja su oni zainteresovani. Zato „CasaPound“ koristi savremene, moderne načine delovanja svojstvene omladinskim potkulturama, kakvi su se razvili iz različitih oblika „kulture slobodnog vremena“ i/ili „kulture protesta“. Sa tifo scene fudbalskih stadiona „CasaPound“ preuzela je tipičnu ikonografiju u vidu baklji, petardi, horskog navijanja. Od emancipatorskih i socijalnih pokreta preuzela je npr. različite strategije protesta, kao što su „flashmobs“, „sit-ins“, „go-ins“ i sl.

Osim toga, „Casa Pound“ u svom slikovitom načinu izražavanja koristi motive, elemente i simbole koji su sastavni deo savremene pop kulture. Takvo izražavanje često dopunjuju formom i estetikom fašističkog jezika. Neretko, „CasaPound“ koristi karaktere i figure iz stripova i filmova, koji im se čine pogodnim za idealizovanje reakcionarnog načina života i prenošenje fašističkih poruka. Tako se, na primer, oko nekih filmova, kao što su Fahrenheit 451, Fight Club i 300, razvio kult u ekstremnoj desnici.

U potrazi za dodirnim tačkama u kulturi, a u svrhu plasiranja njihovih ideja u društvu, „CasaPound“ poseže za taktikom kamuflaže preuzete iz ideološkog fundusa „Nove desnice“ i njihove ideje „Kulturkampfa – borbe za kulturu sa desne strane“. Pod ovom strategijom podrazumeva se i parafraziranje levičarske istorije. Tako je „CasaPound“, poslednjih godina, učestalo tematizovala pokojne progresivne umetnike i levičarske političare iz Italije, ali i internacionalne borce poput Bobija Sandsa i Če Gevare. „CasaPound“ na sebi svojstven način njihove političke stavove i borbu pervertirano stavlja u nacionalistički, etnocentrički i antiamerički kontekst.

Ova vrsta tematizovanja istorije levice trebalo bi da doprinese okončanju dihotomije između levice i desnice. „CasaPound“ hoće da se, u potpunosti prateći ideologiju „Nove desnice“, proda kao ujedinitelj obe krajnosti političkog spektra. „Desnica i levica dve su zastarele političke perspektive. Za nas postoji potreba za rađanjem nove sinteze“, kaže lider ovog pokreta Đanluka Janone, u intervjuu koji je objavljen 2010. godine, u novodesničarskom onlajn magazinu Alternativ Right.

Blocco Studentesco

Još jedan ključni element „Nove desnice“, kojim se služi „CasaPound“, jeste takozvani etnopluralizam. „CasaPound“ sebe predstavlja kao pionire i čuvare kulturne raznolikosti i „etničkih identiteta“. Mešavina navodnih homogenih etničkih grupa za njih ne dolazi u obzir, ona bi odgovarala genocidu. Dakle, u kontekstu navedenog, doseljavanje stranaca u Italiju je nedopustivo. Bitnija od toga jeste neophodnost zaštite identiteta migranata koji su već tamo, kao i identiteta samih Italijana. Pritom se članovi pokreta „CasaPound“ predstavljaju kao nerasistički nastrojeni, cenjeni čuvari kulture, te kao antikapitalisti koji kao glavnog krivca za eksploataciju vide u međunarodnom finansijskom kapitalu i globalizaciji.

Sa ovakvom retorikom, „CasaPound“ nastoji da se uklopi u sve političke kategorije i obrasce, zamagljujući svoje političke konture levičarskim parolama, i modernim načinom delovanja gradi sebi imidž buntovnika. Mogli bismo zaključiti da je sa „CasaPoundom“ „Nova desnica“ iz usko univerzitetskih krugova uspešno prešla na ulicu.

„CasaPound“ raspolaže s nekoliko skvotiranih centara, 17 pokrajinskih organizacija, oko 20 barova i 15 knjižara, kao i mnoštvom kulturnih i društvenih udruženja. Njihova školska i studentska organizacija „Blocco Studentesco“ postoji u oko 40 gradova, u kojima inicira štrajkove, skvotiranja i proteste. „Blocco Studentesco“ je 2009. dobio 28% glasova na izboru za Savez studenata u Rimu. Za njega je glasalo okruglo 11.000 glasača u 100 mesta. Trenutno, predstavnici te organizacije zauzimaju 40 mesta u savezima studenata širom Italije.

Delegacija Casa Pound na Kosovu, avgust 2012

„CasaPound“ aktivna je i na međunarodnom nivou. U saradnji s francuskim pokretom „Identitaire“, vodi nevladinu organizaciju pod nazivom „Sol.Id.“, koja se između ostalog bavi pružanjem podrške u takozvanom održavanju identiteta u Mijanmaru u Burmi (saradnja sa oružanim formacijama etničke grupe Kareni, prim. prev.), u Africi, i na Kosovu (saradnja sa srpskim organizacijama). Organizacija za civilnu zaštitu „La Salamandra“, koja je pod okriljem „CasaPound“, uvek je aktivna prilikom zemljotresa i katastrofa u Italiji, uz podršku drugih medicinskih dobrovoljnih „CasaPound“ organizacija. Njena podorganizacija za životnu sredinu i prava životinja organizuje proteste protiv vivisekcije i zagađenja životne sredine. Udruženje majki zalaže se za plaćene godine za podizanje dece. Kroz kampanju „Mutuo Soziale“, promoviše politiku ekonomski pristupačnih životnih prostora. Takođe, njihov sindikat BLU paralelno propagira generalne štrajkove i pritom se postavlja kao konkurent velikim udruženjima. „CasaPound“ obezbeđena je i po pitanju medija: časopisi, kao i internet-novine, video kanali i sopstveni onlajn radio šire njene desničarske poruke.

Casa Pound u Burmi

Penetrazione fascista

Ova široka baza organizacija ispunjava zadatke pod parolom „Penetrazione fascista“, koji se sastoje u tome da fašističke organizacije prodru u socijalne i kulturne oblasti, kako bi ih narod prepoznao kao korisnu i realnu alternativu državnim i levičarskim organizacijama.

Tako organizacijski postavljena, „CasaPound“ učestalo se upliće u aktuelne socijalne sukobe, vodi kampanju protiv privatizacije državnih preduzeća i masovnih otpuštanja, protestuje protiv premeštanja preduzeća u inostranstvo i vodi polemike protiv povećanja poreza i direktiva EU.

Po uzoru na stav njihovog imenjaka Ezre Pounda, njihova kritika nije usmerena na kapitalizam kao takav, nego na banke i finansijski kapital. „CasaPound“ nalazi rešenje u nacionalizaciji svih ekonomskih i kulturnih sfera italijanskog društva, odnosno nedopuštanju bilo kakvog prodiranja inostranih uticaja. Cilj svega toga jeste stvaranje jedne „organske“ države s korporativnim sistemom.

Delegacija “Mladih nacional-demokrata” u poseti Casi Pound

U odnosu na navedeno, „CasaPound“ pokušava da ostvari uticaj na nove pokrete i da stekne uporište u njima. Najnoviji primer je pokret „Forconi“, koji je krajem prošle godine demonstracijama i zaposedanjima auto-puteva protestovao protiv birokratije Evropske unije. Prilikom jedne od demonstracija u organizaciji ovog pokreta, potpredsednik „CasaPounda“, Simone Di Stefano, s balkona zgrade sedišta EU u Rimu skinuo je zastavu Evropske unije. Smisao ovih kampanja sastojao se u tome da omalovaže briselske institucije, tako što će da ih prikažu kao okupatorsku vlast, koja Italijanima oduzima nacionalni suverenitet.

Deset godina nakon nastanka, „CasaPound“ važi za uzor velikom broju organizacija ekstremne desnice u Evropi. Delegacije desničarskih radikalnih grupa, omladinskih organizacija i partija konstantno putuju u Rim. Oni su u potrazi za novim načinima prenošenja i implementacije svojih političkih stavova, i nalaze u „CasaPoundu“ voljnog davaoca ideja.

U Nemačkoj već postoje brojni poštovaoci ove organizacije – od autonomnih nacionalista preko novodesničarskog magazina Sezession i Blaue Narzisse do „Mladih nacionaldemokrata“, omladinske organizacije NPD-a. Njihovi predstavnici, poslednjih godina, više puta su putovali u Rim i o tome izveštavali u svom časopisu Der Aktivist. Poseban dokaz ovog divljenja predstavlja kancelarija NPD-a u nemačkom gradu Pirna. Ona se od oktobra prošle godine zove „Haus Montag“, u znak sećanja na dan zauzimanja „CasaPounda“ u Rimu.

Total
0
Shares
Related Posts