Nullius in Verba

Predstavljam vam moto britanskog Kraljevskog društva za unapređenje prirodnih znanosti,  najstarije naučne organizacije na svetu. Ali šta to znači? Bukvalan prevod bi bio – „Ne verujte nikome na reč“, ali je možda pravilnije reći – „Ne uzimajte ništa zdravo za gotovo.“ Osnivači ovog društva su mudro birali moto svog društva i time rafinisali metod naučnog učenja koji stoji od početka naučne misli, a koje počiva na preispitivanju svega oko nas. Ja bih voleo da ga proširimo na čovekov zdrav razum, odnosno na očuvanje zdravog razuma koji je danas u velikoj opasnosti. U svetu koji je prezasićen informacijama, neophodno je konstantno preispitivanje i donošenje adekvatnih zaključaka. Preneću vam jednu priču koja će nas naterati da se podsetimo šta je neophodno za funkcionalnost i očuvanje našeg zdravog razuma.

Slika 1. Portret mladog Đordana Bruna zasnovan na drvorezu iz 1578. godine

Slika 1. Portret mladog Đordana Bruna zasnovan na drvorezu iz 1578. godine

Vratimo se u 1548. godinu, u selo Nola pokraj Napulja. Negde u januaru, ili februaru mesecu se rodilo muško dete u porodici Bruno, po imenu Filipo. (Slika 1.) Ime nam je trenutno nepoznato, ali ako kažemo da taj dečak sa sedamnaest godina odlazi u manastir i uzima ime Đordano, postaje malo poznatije. U manastiru „San Domenico Maggiore“ završava svoje učenje za monaha i pokazuje izuzetno bistar um. Bruna takođe možemo klasifikovati kao večitog buntovnika, koji je želeo da otkrije istinu o postanju svega. U toj radoznalosti je često dolazio u kontakt sa knjigama koje je Katolička Crkva zabranjivala. Crkva je u tom momentu na vrhu svoje kontrole i terora, pogotovo ako imamo u vidu pun zamah Renesanse u tom vremenu kada je Đordano Bruno živeo. Jedna od knjiga koja je okupirala pažnju mladog italijanskog monaha je „O prirodi stvari“ („De rerum natura“) čuvenog rimskog filozofa Lukrecija. Lukrecije je u njoj naveo misaoni eksperiment koji ćemo sada zajedno izvesti.

Zamislimo da stojimo na jednom zidu i držimo u ruci luk i strelu. Odapnimo jednu strelu i zamislimo da smo je toliko jako odapeli da može da leti u beskonačnost. Međutim, ona može da udari u zid. Ako se to desi, naša upornost nam može pomoći da se popnemo na taj zid i odapnemo još jednu strelu. I tako neograničeni broj puta. Na osnovu ovoga, Bruno je došao do zaključka da je univerzum neograničen. To je doveo u vezu sa svojom verom u Boga, jer je njemu savršeno imalo smisla da je i on neograničen. Razočarala bi ga pomisao da je to u šta je on verovao ograničeno na tako mali svet u kom je on živeo. Bog je morao biti istovetan sa prirodom, a ona je dakle, neograničena. „Priroda je Bog u svim stvarima.“ (lat. „Natura est deus in rebus“)

Ali neke je ta pomisao plašila. Crkva je u tom periodu već ustanovila niz crkvenih sudova, Inkviziciju, koja se obračunala i sa Đordanom. Oteran je u egzil i prepustio se širenju svoje ideje po Evropi.

Tokom jedne noći, imao je san. Nalazio se u polusferi omeđenom nebeskim svodom na kom se nalazilo Sunce i ostale zvezde (kako ravnozemljaši danas opisuju planetu Zemlju). U tom snu je uspeo da probije taj svod i uvidi beskonačnost kosmosa. (Slika 2.) Video je bezbroj zvezda, oko kojih je kružilo bezbroj planeta. U tom univerzumu nije bilo ni dimenzija ni centra, pa samim tim nije bilo referentne tačke. Opisao je ovaj osećaj kao da se zaljubio. Pun uzbuđenja, radosti i žara započeo je sa širenjem te ideje, ali odziv nije bio kakav je očekivao. Katolička Crkva ga je ekskomunicirala (ekskomunikacija – obred izopštenja iz crkvenih krugova), od strane Kalvinista u Švajcarskoj je takođe bio odbačen, a Luteranci u Nemačkoj su zabranili svaki vid njegovog obraćanja. Bez obzira na sve, predaje u Parizu, Tuluzu, Londonu, Pragu, Frankfurtu, a okrenuo se i Engleskoj i Univerzitetu Oksford. Tamo je očekivao da bude prihvaćen od strane vrha tadašnje akademske misli.

Slika 2. Ilustracija iz knjige Kamija Flameriona koja asocira na Đordanov san

Na Oksfordu se Bruno pozvao na Kopernikov heliocentrični model, koji je dodatno proširio. Tvrdio je da ni Zemlja ni Sunce nisu centar Univerzuma. Kao i da pored toga, postoji neograničen broj zvezda oko kojih kruži neograničen broj svetova poput našeg. Zaključak je bio da je njegov Bog kao neograničen i beskonačan mora da stvori isti takav Univerzum. Ne samo to, pozvao je sve učenjake na Oksfordu na odbacivanje tradicije i autoriteta, da se ljudi ne ograničavaju njihovim verovanjem, već krenu u preispitivanje Brunove teze. Na žalost, i ovaj nastup je doveo do toga da bude oteran sa Oksforda.

Bruno nije mogao da ćuti o svojoj ideji, bio je hrabar. Vratio se u Italiju, koja je tada bila verovatno najopasnije mesto za njega. Bio je zarobljen i proveo osam godina u zatočeništvu. O metodama mučenja i prisile da se odrekne svog verovanja možemo pisati dugo, ali ništa od toga nije nateralo Đordana da odustane od svog ubeđenja. Njegov slobodan duh nisu mogli da slome. Možemo se zapitati zašto ga nisu poslušali? Crkva i organizacije koje na nasilan način nameću svoje verovanje ne smeju da priznaju revolucionarna otkrića jer bi ona naterala ljude da preispitaju ta verovanja. Takve ideje se po njihovom ubeđenju ne smeju dovesti u pitanje. Zbog toga su ga Kardinali Inkvizicije osudili na smrt. Predat je upravitelju grada Rima koji se odlučio da ga živog spale na lomači. Đordano Bruno je spaljen na lomači na trgu poznatom kao „Campo de Fiori“ (srp. Cvetni trg) 17. Februara 1600. godine. (Slika 3.) Deset godina nakon ovog događaja Galileo Galilej je pogledao kroz svoj teleskop i potvrdio njegovu hipotezu.

Slika 3. Spomenik Đordanu Brunu na mestu njegove smrti

Đordano Bruno nije bio naučnik. Postavio je samo prvi korak u naučnom procesu – postavio je hipotezu, koju je neko nakon njega potvrdio. To je bila verovatno slučajnost, ali je adekvatno verifikovana. Nakon postavke svake hipoteze sledi eksperimentalni deo. Na osnovu eksperimentalnih rezultata mi prihvatamo ili odbacujemo tu hipotezu. Tu dolazi na red naučna objektivnost. Ono što čini nauku najprefinjenijim rezultatom naše civilizacije jeste naučna objektivnost. Koliko god bili predati nekoj hipotezi, u koliko se dokaže kao neosnovana mora se odbaciti. U koliko se može verifikovati, dobijamo naučni dokaz, odnosno teoriju. Galileo je Đordanovu hipotezu kroz eksperiment i opservaciju verifikovao.

Priroda je ujedno divna koliko je i prevrtljiva. Samo bi velika neznalica pomislila da je otkrila sve tajne prirode i da poseduje kompletno znanje. Crkva (kako Rimokatolička, tako i Pravoslavna) nije prestala do dana današnjeg da nameće svoju agendu za koju su se vezivale najštetnije ideologije u istoriji čovečanstva. Ali ih moramo razočarati, ima nas dosta slobodnog i zdravog uma oslobođenog autoriteta. Ohrabrenje, solidarnost i promovisanje ove slobode je dužnost svakog sekularnog humaniste. Ljudi postavljaju hipoteze, koje u koliko oni ne reše, neko sledeći potvrdi ili odbaci. Sledljivost rezultata bez obzira na put na koji oni navode može dovesti do relevantnih otkrića. Ali sve se svodi na našu radoznalost i preispitivanje svega.  To je lek za očuvanje slobode i zdravog razuma koji nam je danas neophodan.

Total
0
Shares
Related Posts
Read More

Izdaja ljevice

Piše: Mate Kapović Izvor: Novi plamen Ideološko renegatstvo na ljevici ima dugu tradiciju. Od izdaje socijaldemokracije u prvom…
Read More

Zašto nije iz laboratorije?

Početkom decembra 2019. godine, zvaničnici Svetske Zdravstvene Organizacije (WHO) kreću da ukazuju na pojavu učestalih pneumonija na prostoru…