Palestina – Bruka međunarodne zajednice – Deo I

Zapadna obala, plato ispred Al Akse, sedmi maj 2021. godine. Plato predstavlja tradicionalno mesto okupljanja mladih Palestinaca tokom meseca Ramazana, ali za muslimane i mesto molitve. Tog dana je, izraelska policija, pronašla za zgodno da postavi barikade na plato i isprovocira nasilne sukobe koji su po pravilu skloni eskalaciji. Al Aksa je treće po važnosti sveto mesto za pripadnike islamske veroispovesti, a prvo po važnosti za pripadnike Judaizma. Jedni veruju da se njihov prorok tu zaputio na svoje „noćno putešestvije“ kako bi se ujedinio sa Bogom, dok je drugima to po predanju deo zida nekadašnjeg Drugog Hrama. Taj hram, poznatiji kao Irodov hram, zamenio je Solomonov hram na mestu gde je Abraham ponudio svoga sina Isaka kao žrtvu svom Bogu. Oba stava su zasnovana na iracionalnom verovanju, religiji, koja (bar) u poslednjih stotinu godina pruža opravdanje za krvave sukobe, zločine i patnju naroda. Ova patnja naizgled predstavlja morbidnu predstavu za međunarodnu zajednicu, koja je bila, koja jeste i koja će biti odgovorna za uništene generacije ljudi koji naseljavaju područje „Svete zemlje.“

Analizu događaja koji se oslikavaju na današnja dešavanja većina istoričara kreće od kraja XIX i početka XX veka. Palestina tada predstavlja provinciju Otomanskog carstva, čiji izvori pružaju verodostojne demografske podatke. Prema otomanskim brojkama na prostoru Palestine živi 85% islamskog stanovništva, oko 10% hrišćanskog i 5% jevrejskog. Jerusalim je jedan vid mikrouniverzuma gde je otprilike zastupljenost podjednaka, a svi se služe arapskim jezikom. Privid života u Jerusalimu nam daje arapski muzičar Vasif Džavaharija (Jawhariyyeh), pravoslavni hrišćanin, koji navodi da u školi uči Kuran, a Pashu i Eid slavi sa svojim komšijama. Otomanska Palestina, a pogotovo Jerusalim, predstavlja mesto mirnog života i sklada tri velike religije.

Tokom ovog perioda Evropu zapljuskuje talas nacionalizma, a jedinstven je slučaj Austro-Ugarska carevina. Tvorevina koju naseljava preko 10 različitih nacija, od kojih se ne može izdvojiti jedna da ne želi sopstvenu državu. U takvom okruženju je živeo i odrastao Teodor Hercl (Herzl). Jevrejski novinar (iz imućne zemunske porodice) živi u uverenju da evropski Jevreji moraju da napuste Evropu sa ciljem uspostavljanja jevrejske države. Polako počinje rađanje jevrejskog nacionalizma, poznatijeg kao Cionizam. Danas popularni kao dominantno desničarski, a opasan kao i svaki drugi nacionalizam, predstavlja opasnost po sve koji nisu predani Judaizmu.

Slika 1. Teodor Hercl, začetnik cionističke ideje

Centar Cionizma u Evropi sa početka XX veka se nalazi u Berlinu, a nakon ruskog pogroma Jevreja, veliki deo izbeglica ide na zapad, ali i u Palestinu. Nakon izbijanja prvog svetskog rata, centar Cionista se seli u Kopenhagen, a jedan ugledni naučnik koji radi u Engleskoj pokreće jevrejsko pitanje. Ime mu je Haim Vaicman. (Weizmann) Rođeni Belorus, završava studije u Damštatu i naravno u Berlinu, gde se vrlo brzo infiltrira u cionističke krugove. Godine 1904. dobija posao kao predavač na Departmanu za hemiju Univerzitetu u Mančesteru, a 1910. ministar unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva potpisuje papire koji mu garantuju državljanstvo. Taj ministar se zvao Vinston Čerčil. (Churchill) Haim Vaicman će ovo državljanstvo vratiti 1948. godine kada će postati prvi predsednik Izraela.

Tokom prvog svetskog rata, Ujedinjeno Kraljevstvo dolazi u problem sa nestašicom acetona. Sada Prvi Lord Admiraliteta, Vinston Čerčil. (Churchill), se obraća starom poznaniku za pomoć. Ova sirovina je neophodna za dobijanje kordita koji se koristio tada kao zamena za barut. Vaicman tada upoznaje i premijera Dejvida Lojda Džordža (George) i ministra spoljnih poslova, Lorda Balfura. (Balfour) U januaru 1917. Vaicman piše jedan memorandum na kome se nalaze načela cionističkih ideja, sa nadom da pridobije podršku Ujedinjenog Kraljevstva za formiranje jevrejske države u Palestini. Na osnovu ovog pisma, drugog novembra 1917. godine, britanski parlament objavljuje Balfurovu deklaraciju. Ova deklaracija kategorički garantuje stvaranje države na teritoriji Palestine za jevrejski narod.

Slika 2. Isečak Balfurove deklaracije objavljen u Tajmsu

Bilo je to, naravno, mrtvo slovo na papiru prevrtljive politike imperijalističke kraljevine kakvo je Ujedinjeno Kraljevstvo. Godinu dana pre toga, britanski i francuski političar Ser Mark Sajks (Sykes) i Fransoa Žorž-Piko (Georges-Picot) potpisuju tajni sporazum o podeli bliskog istoka između Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske. Čuveni sporazum Sajks-Piko je potpisan 29.04.1916. godine. Francuskoj je pripala kontrola Libana i grada Bejruta, kao i Sirije i njenog glavnog grada Damaska. Ujedinjeno Kraljevstvo se proširilo na luku Haifu, Akru, Palestinu i južni Irak. Da bruka bude još veća, manje od godinu dana pre ovoga, Britanci su u kontaktu sa Šarifom i Emirom Meke – Huseinom bin Ali al Hašimom. (Al-Hashimi) Njemu je bila obećana teritorija gotovo čitavog Bliskog Istoka za stvaranje jedinstvene arapske države, u čijem sastavu je naravno bila i Palestina. Za uzvrat je on morao da pokrene čuvenu Arapsku pobunu/Arapski ustanak protiv Otomanskog Carstva. Tako su hiljade i hiljade Arapa ginuli za cilj koji je inicijalno bio lažno obećan.

Slika 3. Nacrt sporazuma Sajks-Piko sa podelom teritorija

Čuveni Lorens od Arabije (Lawrence) je došao do saznanja o Sajs-Piko sporazumu. Potišten ovim dogovorom, znajući šta su on i visoki predstavnici njegove države garantovali ljudima koji su digli ustanak na Bliskom Istoku, pustio je pismo šefu obaveštajne službe u Kairu: „Rešio sam da jašem za Damask nadajući se da će me ubiti na putu do tamo. Za opšte dobro, reši ovu predstavu pre nego što stvari krenu po zlu. Nagovorili smo ih da se bore za nas na osnovu laži i ja ne mogu da se nosim sa tim.“ Naravno, krenulo je po zlu, a to zlo traje i dan danas.

Tako je Palestina bila obećana i Arapima i Jevrejima, a pripala Ujedinjenom Kraljevstvu. Nakon Prvog Svetskog Rata formira se takozvani Britanski Mandat nad Palestinom, a Arapima se stavlja do znanja da će dobiti svoju nezavisnu državu kada „budu bili spremni za to.“ Nakon dolaska Britanaca na vlast, neke od prvih institucija koje nastaju jesu hrišćanske i jevrejske, pa se time otežava bilo kakva kooperacija među Palestincima različitih veroispovesti.

Britanski Mandat je omogućio jednostavnu imigraciju Jevreja na prostor Palestine, pa su tako na neki, komičan, način ispoštovali Balfurovu deklaraciju. Između 1920. i 1939. se na prostor Palestine doselilo preko 320 000 Jevreja, pa je njihov postotak porastao do 30%. Ovo rešenje je dovelo do porasta tenzija tokom tridesetih godina prošlog veka što je dovelo do masovnih protesta Palestinaca 1936. godine. Ta pobuna je vrlo brzo bila ugušena. (uz pomoć Izraelske milicije) Nesposobna diplomatija Ujedinjenog Kraljevstva tada stavlja imigraciju Jevreja pod strogu kontrolu. U vreme kada taj narod masovno mora da beži iz Evrope pred naletom Nacizma.

Sledi Drugi svetski rat koji je sa sobom doneo jedan od najvećih zločina prema jednom narodu u režiji nacističke Nemačke. Genocid nad jevrejskim stanovništvom je u Evropi odneo preko četiri miliona ljudskih života. Holokaust se nikada neće zaboraviti. Dve godine nakon okončanja Drugog svetskog rata, Ujedinjeno Kraljevstvo se povlači iz Palestine i palestinsko pitanje predaje novoosnovanoj instituciji – Ujedinjenim Nacijama.

Narodu Palestine je obećano sve, a nije im dato ništa. Borili su se za samostalnost koja im nikada nije bila namenjena. Sa druge strane, Jevrejima je garantovana zemlja koja nije bila samo njihova. Godinu dana nakon predaje plaestinskog pitanja u ruke Ujedinjenih Nacija, Izrael stiče nezavisnost čime će faktički krenuti Bliskoistočni sukob koji će obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka.

Total
0
Shares
Related Posts