PONOVNO POKRETANJE LONDONSKE AFA, SEPTEMBAR 1989. (1)

Piše: Sean Birchall

Prevod: Miloš Milošević

Prevod poglavlja knjige “ Beating The Fascists: The Untold Story Of Anti-Fascist Action. London: Freedom Press. 2010. 167-171

“Postojala su dva mišljenja među stjuartima (militantni pripadnici AFA, p.p.): jedno, jebeš njih, ne treba nam to, biće bolje da idemo sami, i drugo, jebeš njih, ova organizacija je podjednako naša koliko i njihova, borićemo se za nju, pa čak i ako se ne pomerimo dalje od same ideje.“ Na kraju je ovo drugo odnelo prevagu, i militantni aktivisti su pažnju usmerili na to kako da preoblikuju organizaciju, i kako da preoblikuju ono što je dotad bila mahom reaktivna strategija. “Posao za AFA je da se ne zadovolji samo pukim suprostvaljanjem organizovanim fašističkim bandama, već da preseče priliv odmetnutih regruta na samom izvoru: na tribinama, koncertima, u radničkim kvartovima. Moramo rat da prebacimo na teren fašista.“ (Crvena akcija, broj 54)

Iako nema sumnje da je to bilo ambiciozno i krajnje radikalno odvajanje od onoga što se smatralo razumnim  misliti i činiti, nije bilo uopšte iznenađujuće što je poziv na novu orijentaciju naišao na retke simpatije među postojećim rukovodiocima. Ali za tadašnje članove rukovodstva, najveća poteškoća političke prirode ležala je uspostavljanu racionalnog i ubedljivog otpora pozivu na jednu odgovornu i demokratsku strukturu.

Dodatni pritisak usledio je kada je prilikom skupa koji je organizovao magazin Srčlajt u Kongresnom centru u Justonu, na stotu godišnjicu Hilterovog rođenja,  24. aprila 1989, jedan govornik iz Crvene akcije (Red Action – RA) iskoristio priliku da javno pozove na demokratske reforme unutar AFA, osvrćući se na ljutnju koju osećaju delegati zbog toga što bi predlozi “mogli biti nadglasani ili ignorisani od strane pojedinaca ili grupa koji, na kraju krajeva, predstavlju nikog drugog do same sebe.“ Konzervativniji članovi rukovodstva bili su besni i osramoćeni (jedan govornik otvorio je aktovku i krio se iza njenog poklopca tokom govora) zbog iznošenja ‘prljavog veša’, po njihovom mišljenju. Ali strpljenju Crvene akcije došao je kraj. U ovoj fazi je njen predlog da se rekonstruiše AFA bio već skoro godinu dana star i još uvek se nije o njemu ozibljno raspravljalo. Očigledno da sada više nije postojala opcija da se o ovom dokumentu ne raspravlja, tako da se liberalno krilo bacilo na posao 11. jula 1989. Radeći to, težili su da se bore na polju koje sami izaberu – rasi. 

“Argument o pojedincima/grupama je uvreda koja potcenjuje političke razlike između nas i izbegava kostruktivnu debatu. Aktuelna kriza unutar londonske AFA bi ispravnije bila opisana kao ona između, sa jedne strane, grupa ljudi crne puti i antirasista, koji se oslanjaju na tradiciju politike zajednice i nezavisne borbe van granica levice (koji često često borbu protiv rasizma koriste za neke lične ciljeve), i, sa druge strane, Crvene akcijekoja funkcioniše kao partija i oslanja se na tradiciju revolucionarnog socijalizma… Prava debata nije o nedostatku demokratije u AFA, već o tome koji će oblik ta demokratija imati.“

Ovo je bio krajnje očigledan pokušaj da se debata preoblikuje na poznatom ‘crnom i belom’ terenu. Ipak, nisu mogli pobeći od činjenice da su mnogi od ključnih igrača u londonskoj AFA dotad već bili članovi Crvene akcije, ili se identifikovali sa osnovnim postulatima njene politike, a uloga Crvene akcije u procesu donošenja odluka mogla je biti marginalizovana, i nesumnjivo je u poslednjih godinu dana to i bila. Na ulicama, uticaj i autoritet CA bio je neprikosnoven. Nesrazmernost između značaja koji je CA imala na ulicama i njene uloge u donošenju odluka bila je toliko očigledna da su u Sekreterijatu bili primorani da priznaju da je “Crvena akcija jedna od retkih grupa na levici koja se ne može optužiti za oportunizam, i zato mi poštujemo Crvenu akciju i sarađujemo s vama toliko dugo.“ 

Ali bez alternativne strategije za primanje novih regruta, rukovodstvo je bilo na oprezu. Pričajući o potrebi za novim regrutima, oni su postavljali pitanje: “Zašto su stari članovi otišli? Jedno od objašnjenja bi svakako moglo biti da su ovi ljudi bili antifašisti koji nisu za konflikte, koji nisu mogli da izdrže pritisak fizičkih sukoba… Crvena akcija mora da preuzme odgovornost zbog činjenice da su njeni delagati usvojili taktiku nasilja i zastrašivanja kako bi izolovali pojedince i navelih ih da se osećaju kao mlakonje zato što ‘ne rade’ sa Crvenom akcijom.“ 

Verovatnije objašnjenje je moglo biti to da neki ljudi baš i nisu bili presrećni što ih prozivaju za ofrlje obavljanje posla. I Crvena akcija je imala članove koji bi se mogli klasifikovati kao nenasilni, ali kao organizacija, stalno je isticala da je ono što prolazi kao prihvatljivo za liberalnu levicu zapravo neprihvatljivo. Bilo je jasno da fašiste ne bi bilo moguće razbijati ako su organizatori antifašista bili ravnodušni ili, još gore, nekompetentni. CA je tvrdila da je, od samog početka, bila spremna da sarađuje sa drugima u antifašističkom taboru, ali samo pod uslovom da su oni ozbiljni ljudi koji su spremni da se ozbiljno prihvate posla koji je pred njima – drugim rečima, da ti ljudi pokazuju isti nivo posvećenosti i stručnosti koji su članovi CA zahteveli od samih sebe. Pošto nisu bili u mogućnosti da ispune ove zahteve, umereni članovi  su zapravo pripremali teren za njihov odlazak. 

“U dokumentu Crvene akcije pominje se davanje povlašćenog statusa nacionalnim i autonomnim grupama (automatski im je dopušteno da imaju dva delegata u upravnom odboru). Ovo nas donekle brine. Zašto bi ove grupe (pretpostavljamo da se misli na tradicionalne grupe levice) imale privilegije kad nisu nimalo doprinele borbi protiv rasizma? Iskreno govoreći, mi nismo spremni da više gubimo vreme debatujući sa ljudima koji slede doktrine, koji nemaju razumevanja za borbu crne radničke klase u Britaniji, koji odbijaju da prihvate da se radnička klasa menja, i koji se slepo drže ideje da, ako nisi muškarac bele puti koji se bavi fizičkim poslom, onda si najverovatnije drkadžija iz srednje klase.“

Sticajem okolnosti, dok je CA još tražila dublji smisao ovih kritika na račun njihovog predloga, primili su pismo u kome se od njih traži pomoć u ‘obezbeđivanju’ hola zgrade Opštine  Beksli (opština u Londonu, p.p.), 19. jula. Ovde se radilo o protivljenju odluci Opštinskog veća da se Britanskoj nacionalnoj partiji izda građevinska dozvola za prostorije u Velingu (deo Opštine Beksli, p.p). “Na prošlom mitingu, dosta drugova su ozbiljno povređeni u loše pripremljenom protestnom skupu“. Ovde se misli na skup organizovan 28. juna od strane Laburističke partije, po navodima londonskog Ivning standarda, koji je priču naslovio ‘Divljanje crnokošuljaša’. “Na antifašističkom skupu u organizaciji Laburističke partije sinoć je došlo eskalacije nasilja kada su protestanti u crnim košuljama upali u zgradu i napali publiku. Žene su tražile zaklon kada je više od dvadeset muškaraca upalo na skup u zgradi biblioteke u Velingu, gde su lomili stolice i razbijali prozore. Od 60 osoba, koliko je bilo u publici, dvanaest je završilo u bolnici… Kada je izbila tuča, neki od članova su pokušali da pobegnu tako što su razbili prozor u prostoriji na spratu. Javni skup, organizovan od strane Kampanje protiv rasizma Laburstičkog pokreta u Beksliju, prekinut je kada je policija saopštila da može da obezbedi samo jednog policajca da pokriva ostatak skupa.“ (Ivning standard,  29. jun 1989.)   

Obraćajući se za pomoć baš Crvenoj akciji, antirasisti u Beksliju kao da su sugerisali da AFA nije dorasla da obavi posao. Sad, ako su čak i simpatizeri Laburističke partije smatrali da je AFA previše ugledna, onda je promena imidža koju su zahtevali militantni aktivisti već dobrano kasnila. Istinu govoreći, do vremena kada je promena orijentacije objavljena u javnosti, AFA je već bila na kolenima, kako u Londonu tako i na nacionalnom nivou. Ako izuzmemo to što su se pojavili, nijedan član rukovodstva nije ni prstom mrdnuo po pitanju organizacije za 27. maj (Krv i čast, Hajd park). Celokupno političko planiranje, istraživanje i propaganda urađeni su pod patronatom ‘radnika obezbeđenja’. Bilo je neizbežno da će se posle ovoga pojaviti novo političko rukovodstvo. 

Crvena akcija objavila je dokument u kojem zakazuje skup za 5. septembar 1989, i tog dana su predstavnici petnaestak grupa i organizacija uzeli učešće. Sa govornice su militantni predstavnici naglasili svoju podršku izvornom osnivačkom aktu AFA, ali su podvukli i da se, kao antifašisti, nisu borili, niti se može smatrati da se bore protiv fašizma da bi se održao politički status kvo. Zbog toga, svaka dugoročna strategija morala je da se posmatra kroz prizmu klase pre nego rase. Za njih, ovo je bila suština. 

“Imajući u vidu da je bela omladina iz radničke klase ta koja fašistima daje ‘prirodne’ regrute, AFA mora usmeriti svoju propagandu razmišljući o njima. Pozivanje na zdrav razum ili savest nikada neće poraziti rasističke stavove, naročito u područjima oprhvanim ekstremnim siromaštvom. Jedini način za postizanje značajnog i trajnog napretka je da se kroz aktivnosti i propagandu pokaže da se od ljudi crne puti i Azijaca prave žrtveni jarci za probleme sistema, i da fašizam/rasizam ni kratkoročno, ni dugoročno nije u interesu radničke klase. Zbog toga je od suštinskog značaja da, kada je to prikladno, propaganda AFA mora sadržati klasnu poruku. Kao prvo, ovo je bitno da bi se dao odgovor na ustaljene predrasude; kao drugo, da bi se izbeglo predstavljanje svih belaca kao neprijatelja; i najvažnije, da bi se osujetili pokušaji fašista da AFA predstave kao gomilu autsajdera iz srednje klase, sastavni deo vlasti, kojima je dugoročni interes održavanje statusa kvo.“

Uz ukazivanje na “eskalaciju rasnih napada“ kao dokaz pogoršavanja situacije, i potrebu da AFA “pusti korene u zajednici“, govornici iz CA zahtevali su i da bezbednosno krilo bude formalno priznato u sklopu nacionalne strukture donosilaca odluka. Da bi zvučalo smisleno, tvrdili su da treba oformiti “stalne grupe stjuarta“, za koje će članove, po idealnom scenariju, davati sve organizacije. Pored obezbeđivanja inicijativa AFA, prikupljanja, upoređivanja i centralizovanja informacija, itd., tvrdili su da bi to omugućilo AFA i rezervnu strategiju za brzo organizovanje protiv inicijativa fašista, “kada nema vremena za tradicionalniji protest, ili kada nema dovoljno informacija koje bi jedan takav protest opravdale. Uz to, ovo bi poslužilo i kao efikasna propaganda pomoću koje će ljudi steći utisak o našoj iskrenosti i sposobnosti da se efikasno organizujemo, bez straha od fašista i bez oslanjanja na policijsku zaštitu.“  

Na ovom skupu, Njuhemski monitoring projekt (NMP – lokalna antirasistička organizacija, p.p.) nastavio je da se drži argumenta da mora postojati razlika između ‘lokalnih’ i ‘političkih’ grupa: ‘lokalne su dobre, političke su loše’, bila je njihova mantra. Tvrdili su da je ovo preduslov i jedina osnova za pravo antirasističko/antifašističko delovanje. Naravno, u stvarnosti NMP i njihovi saradnici nisu bili manje ‘politički’ od njhovih suparnika; jednostavno, oni su predstavljali drugi tip politike. Tako da, kada je lokalni aktivista sa Broudvoter Farme (deo Totenhema, p.p.), koga je NMP predstavio da bi potkrepio svoj argument, podržao analizu koju su ponudile njegove bele kolege iz radničke klase, borba za dušu antifašizma bila je skoro okončana, bar privremeno. Kasnije je bilo obznanjeno da su NMP i njihovi politički saradnici tajno osnovali organizaciju nazvanu ‘Londonski savez protiv rasizma i fašizma’ (London Alliance Against Racism and Fascism – LAARF), sa namerom da se suprotstave AFA  i da je zamene ako konferencija bude imala pozitivan ishod. Ali, kao i u slučaju Antirasističke antifašističke akcije (Anti-Rasist Anti-fascist Action – ARAFA) pre nje, LAARF nikad nije ozbiljno pokrenuta. 

U međuvremenu, naoružan novom stretegijom i skupom principa posebno osmišljenih i prilagođenih tako da se kao regruti prihvate nezavisni pojedinci, militantni antifašizam u prestonici je dodatno podstaknut formalnim povratkom u jato Pokreta direktna akcija (Direct Action Movement – DAM). Jedna druga grupa, ortodoksni trockisti ‘Radnička snaga’ (Workers Power – WP), takođe je stala iza nove strategije. To je značilo da su sada tri nacionalne organizacije bile uključene u AFA, od kojih je svaka imala svoje publikacije i mrežu ogranaka širom zemlje. Kao i nove članice, AFA je sad bila dobro opremljena da obznani potrebu za aktivnim antifašističkim otporom, i da na taj način privuče i utiče na šire levo orijentisano javno mnjenje. 

U Londonu, ogranci AFA su formirani da prihvate aktiviste a struktura je bila uređena tako da organizacija po prvi put fukcioniše od dole nagore: drugim rečima, kotrolisali su je aktivisti. Po prvi put, AFA je bila demokratski vođena i išla je ka zajednički dogovorenom strateškom cilju. Najvažnije od svega, a verovatno i jedinstveno, bilo je to što su političke i ulične vođe bile ujedinjene. To je značilo da je, uz iznalaženje praktičnih rešenje za svakodnevne probleme, sada postojao još jedan razlog da se obrati posebna pažnja na detalje. Od tog momenta, oni koji osmišljaju aktivnosti bi neizostavno i sproveli bilo koji plan akcije. 

Jedan aktivista je primetio: “Činjenica da će stratezi ‘prvi izleteti na ulicu’ imala je gomilu prednosti. Jedna od očiglednih je da od nikoga nije zahteveno da uradi nešto što mi sami ne bismo uradili. Očigledno da je ovo bilo jako dobro za opšti moral. Zbog toga, ljudi su imali poverenja u predvodnike na licu mesta, što je značilo da je bilo moguće na dan dešavanja izvesti poprilično složene manevre bez potrebe da svi budu stalno informisani na svakom koraku. Ovo je omogućilo veliku operativnu fleksibilnost. Takođe, uspešna infiltracija u naše redove bila je znatno otežana. Na kraju, pošto su politička i tehnička strana bili u tandemu, čak i najavanturističkija aktivnost uvek je podrazumevala političku dobit višeg stepena.      

DRUGI DEO

TREĆI DEO

 

Total
4
Shares
Related Posts