Prilog za istoriju antifašističke borbe: Vulčove čete u borbi protiv predratnih fašista

Piše: Vojislav Martinov

(Prvobitno objavljeno u časopisu “Margina” 2/2013)

Dvadesetih godina 20. veka biti komunista bilo je veoma rizično. Na organizovano nasilje kojem su bili izloženi članovi ove partije, trebalo je odgovoriti fizičkim otporom. Revolucionarnom pokretu bili su potrebni vojnici, kakav je bio Franjo Vulč, slovenački komunista i dobrovoljac iz Prvog svetskog rata, koji je dobio zadatak da formira proleterske akcione čete – prvi oblik antifašističke borbe u Jugoslaviji

Ćelija br. 1

 Mladi novinar beogradskog lista Novosti, Otokar Keršovani,[1] 5. februara 1926. objavio je tekst pod krupnim naslovom „ZAŠTO POLICIJA ĆUTI”. Bilo je prošlo već više od dve nedelje otkad su Keršovanijeve Novosti obznanile javnosti da su u Beogradu u toku masovna hapšenja usmerena protiv članova Komunističke partije Jugoslavije. Režimski mediji su o ovim hapšenjima ćutali, dok je oko 150 osoba ležalo u pritvorima, gde su tučeni i maltretirani, bez ikakve optužbe. Istovremeno, glasovi iz samog vrha vlasti i policije hvalisavo su širili vest po Beogradu da je KPJ konačno uništena.

Keršovani je tada bio član levičarske studentske organizacije „Grupa za socijalnu i kulturnu akciju”, među kojima je bilo i komunističkih simpatizera. Nema sumnje da je posredstvom svojih prijatelja bio u dosluhu sa zbivanjima u zloglasnoj kaznionici Uprave grada Beograda. Posebno jeziva bila je vest o brutalnom mučenju jednog zatvorenika u „Glavnjači”, kako se tada zvala zgrada Uprave. Prema Keršovanijevim izvorima, dotičnog je policija tukla po celom telu i glavi, udarala ga žilama i motkama po golim tabanima, savijala preko stolica s gvozdenom polugom, zabadala mu šiljke pod nokte i zabijala glavu u ljudski izmet. Keršovani je u svom tekstu od 5. februara obelodanio vest o ovom, namrtvo isprebijanom, komunističkom zatvoreniku, slomljenih udova, koji leži u ćeliji broj 1.

Nakon što je prošlo još nedelju dana od Keršovanijeve vesti, a da nije stigao nikakav odgovor od policije, 12. februara, u Novostima je osvanuo kratak tekst koji je umesto naslova imao samo interpunkcijski znak „?“. U pomenutoj noti Keršovani tvrdi da je, nakon njegovog članka od 5. februara, osoba iz ćelije br. 1 otpremljena u nepoznatom pravcu i iznosi sumnju da je nesrećnom zatvoreniku „ljubaznost“ policije došla glave.

Umesto odgovora na pitanja Novosti, policija je, tek 16. februara, objavila demanti Keršovanijevih informacija, istovremeno ga tužeći za klevetu. Sedam meseci kasnije, počelo je suđenje radoznalom novinaru, po tužbi Uprave grada Beograda za objavljivanje „očigledno izmišljenih i neistinitih vesti“. Keršovani je u svoju odbranu tražio da sud pozove grupu svedoka, među kojima je ključno bilo lice uhapšeno u Ulici kraljice Natalije 88, upravo ono lice koje je boravilo u ćeliji br. 1. Dosledan u svojoj glavnoj dužnosti očuvanja ugleda i autoriteta države, pa makar i zabašurivanjem policijskih brljotina, sudija je doneo odluku prema kojoj nema potrebe za saslušavanjem svedoka, ali da zato neodgovornog novinara treba kazniti s tri meseca zatvora, plus 3.000 dinara za sudske troškove i neizbežnih 50 dinara takse.

Šta se zapravo dogodilo u ćeliji br.1 Uprave grada Beograda otkriće se tek 15. februara 1928, na suđenju grupi komunista, među kojima se nalazi i jedan od vodećih kadrova KPJ, Sima Marković. Marković je u svom nastupu pred sudom agitovao protiv mučiteljskih metoda policijskog aparata, a kao primer je istakao slučaj spornog lica iz Keršovanijevog izveštaja:

          … Kao uzor neka nam posluži slučaj druga Stanka. Njega je policija uhapsila da bi izdao ostale drugove i terala ga da potpiše izjave protiv njih. Ali, uprkos svim mukama i mrcvarenju, drug Stanko nije popustio. Video sam ga u ćeliji br. 2, pretučenog, polomljenih udova i rebara. S krvlju na ustima, on mi je šapnuo: “Primoravali su me da potpišem protiv vas ostalih, ali nisam mogao i neću!” – Radije je umro u strašnim mukama nego što bi izdao svoje suborce.

Keršovanijeve slutnje ili tvrdnje od 12. februara 1926. pokazale su se kao tačne. Osoba iz ćelije br. 1, nakon prve vesti o njegovom prebijanju, bila je premeštana iz ćelije u ćeliju, a kad je preminula od zadatih povreda, spakovana je u vreću i „pod okriljem noći” bačena u Dunav, kako se ne bi razotkrile mučiteljske metode policije na koje je Keršovani ukazivao. Zato ni sud nije želeo da sasluša svedoka iz Ulice kraljice Natalije 88, znajući da dotični već putuje u vreći prema Crnom moru. Ali, ko je bio taj stameni Stanko koji nije poklekao pred batinašima kreativnih metoda? U ilegalnom svetu progonjenih revolucionara imena su tek šifre. Tu su da zbune, da zavaraju čuvare poretka. Tako ni Stanko zapravo nije bio samo Stanko. A nije bio ni Vlado, kako bi se potpisao na ponekom partijskom dokumentu. Bio je to Franjo Vulč, jedan od najvećih vojnika Partije. Vojnik u bukvalnom smislu te reči.

(Otokar Keršovani)

Predratni komunista France Klopčič sledećim rečima opisao je Vulča, prisećajući se njihovog prvog susreta u Ljubljani, krajem 1922. godine: „Vulč je bio toliko širok u ramenima da je izgledao nižeg rasta nego što je uistinu bio. Imao je mišice kao u atlete, dok mu je ponašanje bilo mirno i skromno. U tamnim i dubokim očima ogledala se dobroćudnost.” Kad se u bezobalju interneta potraži lik Franje Vulča, isplivaće samo jedna fotografija koja svedoči da je Vulč zaista bio vojnik. Umesto kakvog komuniste u zatvorskim prugama ili čađavog proletera, na umrljanoj fotografiji vidi se neki plećati momak sa šajkačom. Reklo bi se, srpski vojnik iz Prvog svetskog rata. Pomalo neočekivan kostim za slovenačkog komunistu. To zapravo ne predstavlja veliki kuriozitet, jer su mnogi podanici raspadajuće Habzburške monarhije u toku Velikog rata shvatili da ne žele da učestvuju u odbrani trulog carstva u kojem su mnogi imali položaj građanina drugog reda, definisan već samom njihovom klasnom i nacionalom pripadnošću. Neki su taj konflikt lojalnosti, tokom Prvog svetskog rata, razrešili naglim oboljevanjem, samoranjavanjem, bekstvom u šumu, a drugi su jednostavno došli na galicijski front i s rukama u vis prepešačili na drugu stranu.

Slovenac Franjo Vulč, rođen 1891. u mestašcu Leoben u srcu Austrije, predratni pripadnik „Sokola” (sportskog panslovenskog udruženja) i pobornik nacionalno-revolucionarnih ideja jugoslovenstva, izabrao je ovaj drugi put. Zajedno sa svojom četom, priključio se Srpskom dobrovoljačkom koprusu, oformljenom u južnoj Rusiji od slovenskih zarobljenika prebeglih iz austrougarske vojske. Prvo se borio na Dobrudži, a potom se preko Vladivostoka prebacio na Solunski front i učestvovao u velikim vojnim operacijama srpske vojske i njenih saveznika. Antantine pobede nad Centralnim silama uzrokovale su raspad stare austrougarske carevine i formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je Vulčov nacionalno-oslobodilački entuzijazam brzo splasnuo. Jugoslavija koju je sanjao, na javi je izgledala sasvim drugačije, sasvim poznato.

Stare podele u novoj domovini

 Nova država donela je oslobođenje slovenskim narodima od hegemonije Habzburške monarhije i dominacije nemačkog i mađarskog kapitala, ali je od samog početka preraspodela moći išla u korist novih državnih i finansijskih struktura, nad kojima je dominirala dinastija Karađorđevića. Rušenjem Austrougarske, slovenski narodi konačno su se oslobodili podređenog nacionalnog položaja, što je učinilo vidljivim osnovnu društvenu protivrečnost između rada i kapitala. Više nije bilo stranih vladara koji bi snosili krivicu za loš socijalni i ekonomski položaj stanovništva. Više nije bilo važnih nacionalnih “projekata” koji bi se morali ostvariti kako bi celom društvu bilo bolje. Konačno sami svoji, u državi kakvu su priželjkivali, južni Sloveni shvatili su da opet nisu svi jednaki i da novac i moć opet nisu ravnomerno raspoređeni. Najbolje su to osetili proleteri čije su fabrike i dalje bile one iste prljave, zadimljene štale; čija su rudarska okna iste one nebezbedne crne grobnice; čiji su šefovi i dalje oni isti gramzivci što im opet daju iste one nesrećne plate, dovoljne da ih održe u životu, tek toliko da i sutradan mogu ponoviti mrcvareću rutinu u fabrici, na njivi ili u zanatlijskoj radnji.

Posleratno otrežnjenje u celoj Evropi doprinelo je kristalizaciji pozicija. Revolucionarno vrenje, nošeno uspesima Oktobarske revolucije, osetilo se svugde – u Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Francuskoj. Dizani su ustanci, osnivane sovjetske republike i ustanovljena nova radnička međunarodna organizacija – Komunistička internacionala.

I u Kraljevini SHS Komunistička partija beležila je velike uspehe. Preko noći je postala treća po snazi u parlamentu, a osvojila je i vlast u mnogim opštinama na lokalnim izborima. Reakcija vlasti došla je brzo. Čim su se stabilizovale spoljašnje i unutrašnje okolnosti – konsolidovao državni aparat, ustanovljena bezbednost na granicama i ugušena ostala revolucionarna žarišta u Evropi – jugoslovenske vlasti, na čelu sa Demokratskom strankom, vojskom i policijom, krenule su u kontraofanzivu. Komunistički predvodnici su hapšeni, radnički domovi zatvarani, masovni štrajkovi oružjem razbijani, a već izborena prava radnika ukidana (osmočasovni radni dan, mere socijalne zaštite, nadnice…). Revolucionarni pobornici radničkog pokreta stavljeni su van zakona i prepušteni sami sebi.

Orjunaši – pioniri jugoslovenskog fašizma

Pored direktnih pritisaka vlasti, pojavila se i nova, paramilitarna organizacija, koja je na sebe preuzela dužnost da obavi sve ono što političari i dvorjani u belim rukavicama nisu želeli da taknu, plašeći se da ne pokvare imidž osoba finih manira, odanih legalitetu, diplomatičnosti, demokratičnosti i trpeljivosti. Ružna stražnjica ovih  kidnapera jugoslovenske ideje zvala se Orjuna.

Organizacija jugoslovenskih nacionalista – Orjuna bila je opskurna pojava, slična mnogim drugim reakcionarnim uterivačima straha koji su, kao zaostali talog Prvog svetskog rata, isplivali na površinu kad je revolucionarna plima u Evropi počela da se povlači. Militantnost, agresija prema spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, mitomanija, antiliberalizam i pompezna demagogija zajedničke su crte svih ovih borbenih kontrarevolucionara, koje su predvodili neiživljeni psi rata. Uniformisani, lajavi, naoružani do zuba, marširali su širom istočne i centralne Evrope i svuda obavljali sličan zadatak: lupali lobanje neposlušnih radnika i ostalih državnih neprijatelja, u ime zabrinute plutokratije koja se plašila da ne završi u izbeglištvu poput njihove unesrećene ruske sabraće nežnih ruku i dugačkih geneoloških stabala.

(Logo Orjune)

Formirana u Splitu 1921, prvenstveno kao paradržavni odgovor na imperijalne pretenzije italijanskih fašista koji su želeli da protegnu svoju moć i na Dalmaciju, Orjuna je, možda i nehotice, usvojila gotovo sve metode i ideologiju Musolinijevih falangi. Inspirisani predratnim radikalnim jugoslovenskim pokretom (a među čelnicima Orjune je bilo i pripadnika predratne nacionalne omladine), podigli su ideju jugoslovenstva na mitsku ravan, istu želeći silom da nametnu i svim onim Srbima, Hrvatima i Slovencima koji se nisu osećali baš tako „sjedinjeno“ pod dirigentskom palicom kralja Aleksandra Karađorđevića (stanovništvu Jugoslavije, naime, nikada nije ponuđeno da bira da li želi da živi u republici ili monarhiji, a kamoli da li želi baš samodeklarisane „oslobodioce“ Karađorđeviće za kraljeve). Za Italijane, Nemce, Albance, Turke i Mađare (a u naletima iskonske fašističke dreke i za Jevreje), koji se nisu uklapali u njihov koncept rasnog jugoslovenstva, imali su jednostavan recept – terorom do pokornosti, uništenja ili iseljenja. U njihovoj fašistoidnoj imaginaciji država je živi organizam koji treba odbraniti i očistiti od raznih „bacila“, a najgori od svih bio je „bacil komunizma“.

Znajući da je jugoslovenski režim sklon da zažmuri na jedno oko, orjunaši su imali odrešene ruke u obračunu s komunistima. Sloboda delovanja vidi se i po širokom repertoaru orjunaških aktivnosti – uličnog nasilja, razbijanja štrajkova i skupova, napada na radničke domove, kidnapovanja i mučenja pojedinaca. Data im je sloboda izbora i u pogledu sredstava za rad. Dolazila su u obzir hladna oružja kao što su motke, noževi i slično, ali se nije zapostavljalo i malo teže naoružanje – puške, pištolji i bombe. Oni „malo nežniji duhom“ opredeljivali su se za literarno izražavanje putem visokotiražnih orjunaških časopisa, u kojima se modernističko-romantičarska lirika sjajno nadopunjavala s izlivima čistokrvne, stilizovane mržnje u duhu savremenije italijanske tradicije Marinetija, Danuncija i Musolinija.

(Foto: Orjunaši)

Naravno, ovi „junaci“ nisu bili malobrojna banda sadista već masovna organizacija, čije su akcione čete brojale oko 10.000 ljudi. Orjunaške čete bile su uređene po vojnom principu sa strogom hijerarhijom, na čelu s „velikim čelnikom“, a tu dužnost u početku je obavljao čuveni četnik Ilija Birčanin. Podrazumeva se da je ovakav masivni aparat bilo potrebno i izdržavati, a za to se najvećim delom pobrinula Demokratska stranka, ali i mnogi preduzetnici i bankari koji su cenili njihov društveni angažman. Za oružje i podršku, u trenucima kad stvari krenu nizbrdo, podupirale su ih vojska i policija. Iz obzira prema osetljivoj javnosti, policija je doduše povremeno morala i da ih privodi, ali bi se državni aparat pobrinuo da ih ne zadrži predugo van ulice, na kojoj su bili potrebniji.

Biti komunista tih godina bilo je izuzetno rizično. Novi izazovi koji su stajali pred Komunističkom partijom zahtevali su i nove metode – organizovani otpor protiv organizovanog nasilja. Umesto načitanih agitatora, rečitih i teorijski potkovanih narodnih tribuna, revolucionarnom pokretu bio je potreban borac, taktičar, vojnik. Potreban je bio Vulč.

Vulčov preobražaj

Bio sam dobrovoljac i borio sam se na Dobrudži, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu, želeći svoj život da dam za to da moj narod dosegne slobodu. Video sam i shvatio da je moj narod samo zamenio jaram i da je pred njim još teža borba, borba koja je zajednička za ugnjetene radnike i seljake svih nacija. Nakon te spoznaje živeo sam skromno za taj cilj i za taj cilj sam uvek spreman dati život.

                                                                                                          Franjo Vulč

Vulču je, po povratku s ratišta, bio ponuđen zemljišni posed koji je sledovao svakom siromašnom solunskom dobrovoljcu, ali ga je on odbio. Prvo je radio kao instruktor-trener sokolskog udruženja u Jasenicama, a potom kao prodavac u firmi „Basin-Vidmar“ u Ljubljani. Razočaravši se u novu državu za koju se borio, 1922. istupio je iz Narodne odbrane, nacionalističke organizacije koja je okupljala bivše učesnike u ratu, ali i iz „Sokola“ koji su sve jače potpadali pod uticaj vlasti i postali regrutna baza orjunaša. Povezao se s komunistima preko Alojza Kusolda, još jednog ratnog zarobljenika iz Rusije, koji se već prilikom izbijanja Oktobarske revolucije priklonio boljševicima. Vulč je s Kusoldom živeo u Žabjeku, delu stare Ljubljane, u velikoj mračnoj sirotinjskoj kući s gomilom drugih porodica, samaca podstanara, radnika i sitnih službenika. France Klopčič je ovako opisao njihovo obitavalište:

„Nisam bio razmažen, jer sam celu mladost preživeo u radničkoj koloniji i đačkim sobicama u potkrovlju, a ipak mi je bilo teskobno kad sam jednom ušao u mračnu kuću na Žabjeku i kad mi je nos zagolicala memla i buđ stambene kasarne.“

Vulč se uključio u rad komunističkih legalnih organizacija „Vesne“, „Iskre“ i „Slobode“. Ove organizacije su zvanično bile apolitične, kulturne i sportske radničke grupe u Sloveniji, u kojima se osim priredbi, izleta i gimnastike proučavala marksistička literatura i regrutovala omladina za ozbiljnije revolucionarne aktivnosti. Vulč je i ovde radio ono što je najbolje umeo – fizički trenirao omladinu. Pored toga, pisao je i brošure u kojima je razrađivao strateška pitanja vezana za borbu protiv militarizma i fašizma. Poznato je da je napisao sledeće tekstove: „Kako treba stvarati ćelije u vojsci“, „Naša taktika i strategija“, „Obaveštajna služba u vojsci“, „Projekat teza za antimilitarni rad“ i „Propagandni rad u buržoaskim vojskama“. Njegov angažman pokazaće se kao izuzetno značajan već 1923. godine.

Tokom te godine nasilje orjunaša postaće sve intezivnije. Na zboru Nezavisne radničke partije Jugoslavije (legalni paravan zabranjene KPJ) u Pančevu, marta 1923, orjunaši su batinama i revolverom prinudili istaknutog komunistu Trišu Kanclerovića da napusti skup. Takođe u Pančevu, u avgustu iste godine, zajednički sa svojim fašističkim konkurentima srnaovcima (Srnao – Srpska radikalna nacionalna omladina; radikalski, velikosrpski pandan projugoslovenskim orjunašima), našli su zajednički jezik, kako bi udruženim snagama napali krojačke radnike i polupali radničke prostorije. U avgustu je u Slavonskom Brodu četa orjunaša s revolverima upala u stanove mladih proletera koji su nagovarali ostale radnike ovog mesta da ne stupaju u Orjunu i pretukli ih kolcima. U Splitu su na ulici, iz zasede, napali partijskog rukovodioca Ivu Baljkasa i pretučenog ga ostavili bez svesti na ulici. Slične scene ponavljale su se širom Kraljevine SHS.

Proleterske akcione čete

 Članovi Komunističke partije i nezavisnih sindikata bili su prinuđeni da se organizuju u odbrambene čete. Prve ovakve čete formirane su u Dalmaciji gde je i uticaj Orjune bio najsnažniji, ali su ubrzo slične grupacije počele da se javljaju u Zagrebu, Slavonskom Brodu i Sloveniji (Trbovlje, Maribor, Brežice). Upravo u Sloveniji ove grupacije poprimile su konture prave borbene antifašističke organizacije. Proleterske akcione čete (PAČ), na sugestiju slovenačke Komunističke partije, formirao je i organizovao Franjo Vulč.

Ne čudi da je Vulč, kao bivši solunski borac i sportista, ovu borbenu organizaciju osmislio po vojnom uzoru. Na čelu PAČ-a nalazila se Vrhovna komanda, sa sedištem u Ljubljani, a ona je imenovala Komandu mesta. Komanda mesta formirala je vodove od desetak ljudi, u koje su ulazili svi članovi KPJ i SKOJ-a, koji su bili fizički sposobni za borbu. Od više vodova, na čelu s vodnicima, formirane su brigade. PAČ-u su mogli da pristupe i ostali simpatizeri, pod uslovom da se podvrgnu strogoj disciplini i da učestvuju u svim akcijama. Pristupu organizaciji prethodile su temeljne provere, kako bi se aktivisti obezbedili od državnih i orjunaških špijuna. Vodovi su se redovno sastajali, čitali naredbe više komande, vežbali sa oružjem, odlazili na izlete u prirodu. Naoružanje je podrazumevalo pendrek, „bokser“ i slične predmete koji su se lako mogli sakriti ispod odeće ili kamuflirati kao štapovi za „promenadu“, što je tada bio uobičajni aksesoar na gradskim ulicama. Za potrebe ozbiljnijih sukoba nabavljano je i vatreno oružje, kupovano iz zajedničke radničke kase, a za popravku je bio zadužen kovač iz Zagorja, Ivan Božjak. France Klopčič, koji je i sam bio jedan od istaknutijih pripadnika PAČ-a, sačuvao je  jedan dokument iz tog perioda, koji nam daje bolji uvid u delovanje ove organizacije:

Komanda prve brigade PAČ u Zagorju

Naredba broj 1. od 21. aprila 1923.

 Zbog opasnosti koja je zapretila od fašističkih rulja i da bi se sprečila otvorena diktatura buržoazije eventualnim uspostavljanjem otvorenog fašizma, kao i da bi se izvršile pripreme za odlučni boj, komanda brigade određuje sledeće:

  1. Predlagani drugovi potvrđuju se u komandni sastav komande mesta u Trbovlju.
  2. Hitno organizovanje revolucionarnog proletarijata po vodovima.
  3. Osnivanje špijunaže (time da se po jedan trezven drug pošalje u Orjunu i k „orkanovcima“[2]).
  4. Kretanje naših četa treba održati u najstrožijoj tajnosti.
  5. Redovno slanje izveštaja o situaciji.
  6. Odmah treba početi redovno vežbati:
  7. a) napolju: vežbe oružjem, slanje straža, napad, odbrana;
  8. b) u prostorijama: najpotrebnije nastupne vežbe, u dvojne redove, levo, desno, nalevo krug.

– Komanda brigade će nedeljno izdavati naredbe svim aktivnim podređenim četama.

– Drugovi! Međunarodni fašizam se grozničavo priprema. Nemojmo zaostajati, pobeda će biti naša! Da živi avangarda proletarijata! Da živi crvena poplava!

Vulč je uveo i obavezni pozdrav pripadnika akcionih četa. Pozdrav je podrazumevao stisnutu pesnicu prislonjenu na čelo i uzvik „Radu čast!“, na koji je sledio odgovor „…i vlast!“.[3] Ovaj pozdrav će u Sloveniji nadživeti same Proleterske akcione čete i opstati sve dok ga u Drugom svetskom ratu nije zamenila čuvena parola „Smrt  fašizmu – sloboda narodu!“. Vulč je bio i autor neformalne himne PAČ-a, čiji je tekst nakalemio na melodiju pesme „Vinci“ od slovenačkog političara Aleksa Gabrščeka:

„Po Ljubljani smo hodili,

smo orjunce spat podili.

Dol ž njimi, dol ž njimi,

nočemo jih več!

Saj Ljubljana je proleterska,

bez proletarcev Ljubljane ni.“[4]

Glavna aktivnost PAČ-a bilo je obezbeđivanje radničkih zborova, proslava i sličnih događaja, čuvanje radničkih domova i zaštita istaknutih članova KPJ koji su bili na meti orjunaša. Po uzoru na borbene i disciplinovane Proleterske akcione čete komunisti su se organizovali i u drugim krajevima Jugoslavije. Ove akcione čete izvodile su i ofanzivne akcije protiv Orjune, napadajući njihove zborove. Najveći takav napad dogodio se u Splitu, maja 1924. godine. U napadu na orjunaški zbor došlo je do prave ulične borbe u kojoj je povređeno 5 njihovih pripadnika. Orjunaši su pozvali u pomoć policiju koja je pohapsila napadače, ali su demonstracije nastavljene. Tom prilikom grupa komunista provalila je u zatvor i oslobodila pritvorene saborce. Slične akcione čete delovale su i u Srbiji, gde su tokom 1923. i 1924. uspele da razbiju nekoliko orjunaških zborova u Kragujevcu, Nišu i Požarevcu. Antifašistički talas osetio se širom zemlje, pa čak i u onim mestima, u kojima nisu postojale akcione čete. To je bio slučaj i s Novim Sadom, čiji su radnici organizovali kontraorjunaške manifestacije, zasićeni terorom batinaša i njihovog notornog lokalnog vođe Dobrosava Jevđevića. Ipak, najsnažniji i najorganizovaniji otpor antifašisti su pružili u Sloveniji, gde su delovali Franjo Vulč i bataljoni PAČ-a. Na njihovu borbenost i pripremljenost uticala je blizina italijanske granice i vesti o varvarstvima Musolinijevih fašista, ali i nadahnjujući otpor koji su pružali radnici iz Julijske Krajine i Istre.

Dole s’ njima, dole s’ njima – nećemo ih više“

 Osetivši snagu otpora, orjunaši su se po prvi put našli u defanzivi, ali reteriranje jednostavno nije i ne može biti opcija fašističkih falangi. Znali su da gubljenjem monopola nad uličnim nasiljem gube i svoj „raison d’être“, gube smisao postojanja. U srži svake fašističke organizacije jeste akcija tj. teror, nasilje, zastrašivanje. Bez akcije fašisti su skoro pa ništa – jalovi besmisličari farsične retorike. Vođeni tom logikom, orjunaši su odlučili da udare svom snagom i to tamo gde je najtvrđe. To je značilo udariti na Trbovlje, rudničko naselje u Sloveniji koje je bilo jedno od najcrvenijih „tvrđava“ u Kraljevini.

Orjunaši su za 1. jun 1924. najavili svoje manifestacije u Trbovlju, otvoreno bacivši rukavicu u lice Komunističkoj partiji. Komunisti su prihvatili izazov i pripremili se za otpor. Pokrajinski komitet KPJ oformio je pododbor koji je radio na organizivanju odbrane Trbovlja. Prikupljeni su borci PAČ-a iz svih okolnih mesta, pozvani svi radnici Trbovlja da daju svoj doprinos, a mesec dana uoči sukoba putem štampe i letaka podizana je tenzija i širila se parola „Borba protiv fašizma, zub za zub!“. Prikupljano je i naoružanje koje se sastojalo od nešto zarđalih pištolja i tri ručne bombe, što svakako nije moglo da impresionira orjunaše s njihovim novim pištoljima, bombama i šlemovima, nabavljanim direktno iz vojnih zaliha. Znajući da su i po snazi i po naoružanju inferiorni, komunisti su se dogovorili da orjunaše zaustave na samom ulasku u Trbovlje, gde je put bio najuži, čime bi se anulirala njihova brojčana nadmoć.

Ilustracija sukoba Orjunasa i radnika u Trbovlju

(Ilustracija sukoba Orjunasa i radnika u Trbovlju)

Prvog juna orjunaške čete, njih nekoliko stotina (prema nekim istoričarima blizu hiljadu), marševim korakom i uz pratnju vojne muzike, uputilo se od železničke stanice ka Trbovlju. Na ulazu u mesto isprečio im se kordon radnika. Kad su se orjunaši i radnici našli licem u lice, zidar Joža Zupanc oteo je barjak od jednog orjunaša i prelomio ga preko kolena. Taj gest je Zupanca koštao života, jer su ga istog trena orjunaški zastavničari zasuli mecima iz revolvera. Usledio je krvavi sukob noževima, pištoljima i bombama, a kad su im se iscrpele skromne zalihe municije komunisti su nastavili borbu prsa u prsa. Ne nadajući se takvom otporu, orjunaši su se nakratko povukli, da bi se vratili s pojačanjem u vidu žandarmerije, koja je do tog trenutka besprizorno stajala izvan naselja, čekajući da se završe sukobi. Uključivanje „snaga reda“ prinudilo je komuniste na povlačenje. Orjunaši su nastavili da divljaju po Trbovlju. Zapalili su Radnički dom i od žandara preoteli uhapšenog PAČ-evca Franca Fakina kojeg su likvidirali u obližnjem kamenolomu. Bilans sukoba bio je osmoro mrtvih (5 komunista i 3 orjunaša) i veći broj lakše i teže ranjenih.

Zrtve orjunasa u Trbovlju 1924

(Žrtve orjunasa u Trbovlju 1924.)

Iako je Orjuna izašla kao prividni pobednik, šamar koji je tada dobila neće uspeti da spere. Čitava jugoslovenska javnost je reagovala, opozicione partije su kritikovale vlast koja dopušta orgijanja Orjune, a radnici širom države manifestovali su svoju solidarnost s Trbovljem na demonstracijama. Sa orjunaša je spala glazura viteštva i u Sloveniji više nikada neće zadobiti uticaj i ugled koji su dotad imali. Narednih godina snaga Orjune će naglo opadati a od 1929. sve poluge moći i nasilja koncentrisaće se u ruci diktatora, kralja Aleksandra, čime će njihovo delovanje postati izlišno. Vlasti Kraljevine SHS, međutim, nisu čekale 1929. da se obračunaju s komunistima. Umesto nepouzdanih orjunaša, država je stvari uzela u svoje ruke i zabranila sve legalne radničke organizacije iza kojih su se krili pripadnici KPJ. Zabrana Nezavisne radničke partije, Saveza radničke omladine Jugoslavije, udruženja „Vesna“, omladinskog lista Iskra i drugih levičarskih udruženja prinudila je komuniste da pređu u dublju ilegalu, a to je značilo i kraj za Proleterske akcione čete.

Vulčov kraj

Franjo Vulč, tvorac i prvi organizator PAČ-a, nije bio u prilici da prisustvuje događajima u Trbovlju. On je već septembra 1923. morao da emigrira u Austriju. Iz Beča je otišao u Moskvu, gde se upisao na Komunistički univerzitet za nacionalne manjine i u vojnu školu. Komunistička partija je, očigledno, polagala velike nade u borbenog Vulča. Po partijskom zadatku ilegalno se vratio u Kraljevinu SHS 1925, ali je odmah po dolasku u Beograd uhapšen i sproveden u „Glavnjaču“, gde će prisilno okončati svoj život i postati predmet interesovanja mladog Keršovanija. Te 1926. više nije bilo Vulča, nije bilo ni Proleterskih akcionih četa, a i sami orjunaši, rastrzani u međusobnim sukobima i presahlih fondova, klizili su ka zasluženoj irelevantnosti.

Petnaest godina kasnije, međutim, akteri trbovljačkog okršaja ponovo će se sresti. Nekadašnji pripadnici Proleterskih akcionih četa i omladinskog društva „Vesna“, koji su svoje prve borbene korake učili od Franje Vulča, priključiće se Narodnooslobodilačkom pokretu i sukobiti s fašističkim okupatorima i njihovih lokalnim kvislinzima. Na drugoj strani opet će biti one iste orjunaške njuške, ovaj put rasterećene od jugoslovenske retorike, i u malo drugačijim uniformama.[5]

 

Literatura:

  1. Cvetković Slavoljub, Napredni omladinski pokret u Jugoslaviji 1919–1928, Beograd, 1966.
  2. Četrdeset godina – Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta 1917–1929, I, Beograd, 1960.
  3. Gligorijević Branislav, Organizacija jugoslovenskih nacionalista (Orjuna), Istorija XX veka, 5, Beograd, 1963.
  4. Keršovani Otokar, Izbor članaka, Beograd, 1960.
  5. Klopčič France, Neravnodušni državljan: razčlenbe in zamisli, Ljubljana, 1974.
  6. Klopčič France, Vulč Franjo, ilegalni imeni Vlado in Stanko, Slovenski biografski leksikon, Elektronsko izdanje: http://nl.ijs.si/fedora/get/sbl:4534/VIEW/ (8.12.2013)
  7. Kongresi, konferencije i sednice centralnih organa SKOJ-a (1919–1924), I, Beograd, 1984.
  8. Omladinski pokret Jugoslavje 1919–1969, Beograd, 1969.

[1]     Otokar Keršovani (1902–1941), novinar i revolucionar. Pisao i uređivao časopis Mlada Jugoslavija i beogradski zemljoradnički list Novosti, a sarađivao i sa Zagrebačkim tiskom, Politikom, bitoljskim Samoupravnim glasnikom, zagrebačkim Novostima i drugim novinama. Od 1927. je član SKOJ-a, a naredne godine postaje i član KPJ. Zbog svoje revolucionarne delatnosti prvi put je uhapšen 1928. Nakon robije, s Veselinom Maslešom uređuje časopis Nova literatura. Ponovo je uhapšen 1930. i osuđen na 10 godina robije. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, gde je pokrenuo ilegalni zatvorski list Udarnik. Pušten je iz zatvora 1940, ali su ga ustaše ponovo uhapsile i likvidirale 9. jula 1941. zajedno s Ognjenom Pricom i Božidarom Adžijom.

[2]     Orkanovci su bili pripadnici Organizacije katoličkih nacionalista

[3]     Na slovenačkom: Delu čast – in oblast!

[4]     Slobodan (amaterski) prevod na srpskohrvatski glasi: Ljubljanom smo hodali/ Orjunaše gonili (na spavanje) / Dole s’ njima, dole s’ njima/ Nećemo ih više/ Ljubljana je proleterska / bez proletera nema Ljubljane.

[5]     Vodeće ličnosti Orjune, poput Nike Bartulovića, Dobrosava Jevđevića, Ćire Čičin-Šaina, tokom Drugog svetskog rata, opredeliće se za saradnju s okupatorima i prikloniti četničkom pokretu Draže Mihajlovića, a neki će prići  ustašama Ante Pavelića.

Total
2
Shares
Related Posts