RECENZIJA KNJIGE: Sean Birchall, Beating The Fascists: The Untold Story Of Anti-Fascist Action (London; Freedom Press, 2010)

Piše: Miloš Perović

Objavljeno u časopisu “Margina” 1/2013

U poslednjih nekoliko godina u Velikoj Britaniji je publikovano više knjiga koje su se bavile delovanjem tamošnje Antifašističke Akcije (u daljem tekstu AFA). Autori gotovo svih knjiga na ovu temu bili su neposredni učesnici događaja u kojima je AFA učestvovala. Ono što je odlikovalo ovu vrstu publikacija bio je tzv. „huliganski“ stil opisa događaja ili, bolje reći, nasilja koje prati događaj, a koji je poslednjih dve decenije kreiran u popularnim i pomodnim ispovestima – autobiografijama  bivših fudbalskih huligana. U ove dve kategorije knjiga različita je bila jedino tema oko koje je nasilje vezano, pa je u slučaju autora koji su opisivali delovanje AFA, nasilje bilo političko, što je zahtevalo ulaženje u neku vrstu političke analize ondašnjeg britanskog društva, koja je po pravilu bila površna. Knjiga Šina Birčala (Sean Birchall) „Beating The Fascists: The Untold Story Of Anti-Fascist Action“ koje se pojavila 2010. godine u izdanju londonskog Freedom Press-a, promenila je ovakav pristup u pisanju neposrednih svedočanstava o militantnom antifašizmu u Velikoj Britaniji. Kako je tema Birčalove knjige militantni antifašizam, ni ovde ne nedostaje deskripcije nasilja koje je pratilo nastojanja britanskih antifašista da se suprotstave i adekvatno odgovore na političku ekspanziju veoma nasilne britanske ekstremne desnice tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. No, ono u čemu je sadržana izuzetna vrednost ove studije jeste briljantna socio-politička analiza tamošnjeg društva sa radikalno leve političke pozicije. Zaključci ove analize su posebno aktuelni danas kada u uslovima krize kapitalističkog sistema svedočimo porastu ekstremno desnih, organizovanih fašističkih snaga širom Evrope.

Birčal je ovde prvenstveno orijentisan na delovanje Antifašističke akcije u periodu od njenog osnivanja 28. 07. 1985., pa sve do 2001. godine kada AFA neformalno raspuštena, a zapravo izgubila svrhu zbog koje je osnovana, o čemu će biti reči kasnije. Pored ovoga, autor se kroz čitavu knjigu dotiče celokupne istorije militantnog antifašizma u Velikoj Britaniji, od borbe u tridesetim godinama 20. veka  protiv „Crnokošuljaša“ (Blackshirts) tadašnjeg britanskog fašističkog lidera Osvalda Mozlija (Oswald Mosley), preko posleratnih „Grupe 43“ i „Grupe 62“, te tzv. „Odreda“ (Squads), strukture formirane unutar Socijalističke radničke  partije (SWP) sa ciljem suprotstavljanja teroru koji je sejala dominantna fašistička partija u V. Britaniji sedamdesetih – Nacionalni front (NF). 

Ova studija se sastoji od tri celine: prva se bavi periodom od 1977. do 1985. godine u okviru kog je militantni antifašizam bio organizovan u pomenute „Odrede“, pod političkim vođstvom Socijalističke radničke partije, koji su bili direktna preteča AFA, kao i raskidom „Odreda“ sa novom politikom vođstva partije i njihovim masovnim istupanjem iz partije. Druga celina se odnosi na period od 1985. do 1990. godine kada se formira Antifašistička akcija kao samostalna organizacija, dok se treća celina referiše na poslednju deceniju 20. veka i opisuje postepeno odricanje Britanske nacionalne partije od tradicionalne fašističke „politike sile“ i njen prelazak u nenasilni politički „mejnstrim“. Unutar hronološki struktuirane priče o preko dve decenije podzemnog uličnog rata koji je militantni antifašizam vodio sa Nacionalnim frontom, Britanskim pokretom (BM), Britanskom nacionalnom partijom (BNP) i Borbom 18 (Combat 18), provlači se kritička analiza celokupne političke scene, šireg antifašističkog pokreta i levih političkih snaga, kojom autor objašnjava zašto je danas BNP, kao dominantni predstavnik britanske ekstremne desnice, po procentu osvojenih glasova na izborima jači nego ikada u svojoj istoriji. 

Dve su  ključne tačke u Birčalovoj analizi ekspanzije ekstremne desnice na početku 21. stoleća:

  1. Kritika neadekvatne tzv. „multi-kulti“ strategije šireg, „liberalnog“,  legalnog, nenasilnog antifašizma, i
  2. Kritika celokupnog levog političkog spektra koji potpuno dezorijentisan ne uspeva da ponudi nikakvu suvislu alternativu postojećem kapitalističkom sistemu, usled čega politički profitiraju fašističke snage.

Ove dve stvari se, zapravo, prepliću i deo su istog fenomena – nepostojanja organizovane političke snage koja bi zastupala autentične interese radničke klase i siromašnih slojeva stanovništva uopšte. Prva tačka kritike se odnosi na ideološki i strateški sukob koji je AFA konstantno imala sa nenasilnim, „legalnim“ antifašizmom, okupljenim uglavnom u organizacijama Ujedinjeni protiv fašizma (UAF) i Antinacističkoj ligi (ANL), koji se obraćao i propagandno delovao u etnički i rasno manjinskim zajednicama. AFA se suprotstavljala ovome s argumentom da je apsurdno fokusirati delovanje ka ovoj kategoriji populacije, jer je ona po prirodi stvari na strani antifašizma zato što fašizam svoju politiku temelji na neprijateljstvu prema njoj. Pristup koji je, s druge strane, AFA promovisala bio je klasni, što je podrazumevalo usmeravanje delovanja ka beloj radničkoj klasi. Ovakav pristup bio je dobro argumentovan statističkom činjenicom da upravo ta kategorija stanovništva predstavlja „rezervoar“ pristalica fašističkih partija u Britaniji i da bi, s obzirom na to saznanje, antifašisti morali svoj fokus usmeriti u tom pravcu. 

S tim se u neposrednoj vezi nalazi i druga tačka Birčalove kritike; tradicionalne partije britanske levice (a ovo se odnosi i na celokupnu evropsku partijsku levicu) su otišle u ono što se danas smatra socijal-demokratijom, a što je, zapravo, deo sistema neoliberalnog kapitalizma koji ne dovodi u pitanje i ne pomišlja na njegovo revolucionarno prevladavanje. Stoga, danas  ne postoji relevantna politički organizovana snaga koja stoji na socijalističkim ili komunističkim pozicijama koja bi se obraćala i zastupala interese radničke klase i siromašnih slojeva stanovništva. Po Birčalu, postojanje ovog, kako ga naziva, „političkog vakuuma“ je osnovni razlog zbog kog fašistička Britanska nacionalna partija posle 2000. godine beleži najbolje izborne rezultate u svojoj istoriji. 

Drugi razlog za ovakav trend autor vidi u odluci BNP iz 1994. godine da se povuče iz tradicionalne fašističke politike sile koju su karakterisali marševi i velike, po pravilu provokativne i nasilne, demonstracije. Tokom deceniju i po rada, AFA je bila skoncentrisana na suprotstavljanje upravo ovakvoj politici ekstremne desnice, na ulici, stadionima i koncertima, te na kraju uspela da natera ekstremnu desnicu da od te politike odustane. Ono što autor i sam priznaje, jeste da AFA politički nije uspela da odgovori na ovu promenu politike britanske ekstremne desnice, iako je bila u potpunosti svesna kako treba odgovoriti na ovaj izazov. 

U tom smislu, AFA je pokušala s pokretanjem autentične leve partije, , Nezavisne asocijacije radničke klase (IWCA), no taj projekat nikada nije zaživeo u punom smislu te reči zbog ideološke raznolikosti struktura koje su činile AFA. Naime, AFA je bila sačinjena od Crvene akcije (Red Action, komunisti) koja je imala dominantnu ulogu u AFA i čiji je član bio i sam Šin Birčal, Pokreta direktne akcije (Direct Action Movement, anarho-sindikalisti), Klasnog rata (Class War, anarhisti), Radničke snage (Workers Power, trockisti) i Komunističke akcione grupe (Communist Action Group). Koalicija ovih ideološki raznolikih organizacija levice je savršeno funkcionisala u poslu militantnog suprotstavljanja fašizmu, no kada je trebalo delovati u formi političke partije koja zastupa interese određenog sloja populacije, odnosno pro, a ne contra, delovanje ovih grupa pod „jednim krovom“ se pokazalo nemogućim i još jednom se manifestovalo ideološko „sektašenje“ karakteristično za levicu. U duhu prethodno navedene kritičke analize Birčal i zaključuje svoju knjigu, sa porukom da je neophodnost relevantnog političkog organizovanja radikalne levice naprosto nužno, jer fašističke snage socijalnom demagogijom i skretanjem pažnje sa pravog uzroka materijalne bede u kojoj radnička klasa i siromašni egzistiraju, koristi prostor političkog spektra koji je upražnjen nepostojanjem autentične levice.

Ovu izuzetnu studiju, jedinstvenu na temu modernog antifašizma, pokušaćemo da vam približimo prevodom tri njena poglavlja koja se bave reorganizacijom Antifašističke akcije 1989. godine.

PREVOD:

PRVI DEO

DRUGI DEO

TREĆI DEO

 

Total
0
Shares
Related Posts