Ukrajina: otvaranje Pandorine kutije

Tekst je napisan 2014. godine i objavljen u časopisu “Margina”

 

Piše: Miloš Perović

Dve decenije nakon krvavog rata na prostoru bivše Jugoslavije, Evropa se ponovo suočava s konfliktom čiji rasplet nije moguće predvideti u ovom trenutku, a koji nesumnjivo može imati vrlo dramatične i daleko ozbiljnije posledice od potonjih balkanskih ratova. U pitanju je, dakako, aktuelna kriza u Ukrajini, koja je od unutrašnjeg konflikta prerasla u napet međudržavni sukob Ukrajine i Rusije i stanje kao pred rat u odnosima dve najmnogoljudnije nekadašnje sovjetske republike.

Pored dubioza prisutnih u ukrajinskom društvu i komplikovanih rusko-ukrajinskih odnosa kroz istoriju, presudan faktor za ovako turbulentan splet događaja sadržan je u ciničnoj političkoj doktrini vodećih zapadnih kapitalističkih centara moći, pre svega Sjedinjenih Država i Evropske unije. Naime, vladajuća politička doktrina Zapada u toj meri je podređena partikularnim interesima najkrupnijih vlasnika kapitala, da spoljna politika ovih zemalja ne preza od podrške najretrogradnijim snagama u zemljama u kojima namerava da ostvari svoje ekonomske i političke interese. Da uprostimo, na više različitih mesta širom planete, u kojima postoje unutrašnji društveni konflikti, vidljiva je podrška Zapada reakcionarnim, često i fašističkim snagama. Najdramatičnija manifestacija ove politike može se uočiti danas u Ukrajini, zbog činjenice da je tu na delu sukob zapadnog imperijalizma sa, nakon kraha sovjetske imperije, novouspostavljenim ruskim imperijalizom za kog su ovi događaji prvi ozbiljan test od početka Putinove ere.

Ovaj sukob kod mnogih je izazvao reminiscencije na period hladnog rata između istih aktera, no ono što aktuelnu situaciju čini bitno različitom jeste to da je ona potpuno deideologizovana za razliku od hladno-ratovskog sukoba. Ono što se može uočiti u današnjem nadgornjavanju ovih sila jeste da se za ostvarivanje interesa koriste najradikalniji desničarski elementi u složenom ukrajinskom društvu, što za posledicu može imati globalno vrlo opasne političke konsekvence. Zbog toga je nužno podrobno analizirati političke okolnosti u Ukrajini, ali i na drugim mestima na kojima, u većoj ili manjoj meri, tinjaju društveni konflikti.

Politički koreni krize

 Koreni aktuelne političke situacije u Ukrajini sežu do 2004. godine i tzv. Narandžaste revolucije, tokom koje se svet upoznao s permanentnim sukobom unutar ukrajinskog društva, podeljenog po etničkoj i jezičkoj osnovi na dominantno ukrajinski, zapadni deo države i istočni, u jezičkom smislu dominantno ruski. Ova dubioza sistematski je zaoštravana na pitanju političke budućnosti države, tj. na ukrajinskoj dilemi da li se politički i ekonomski vezati za Evropsku uniju ili Rusiju. „Proevropske“ snage, predvođene Viktorom Juščenkom, naposletku su odnele pobedu nad „proruskim“ predsedničkim kandidatom Janukovičem. Međutim, pobeda je bila vrlo kratkog daha, pošto je šarolika, „proevropska“ koalicija vrlo brzo ušla u međusobne sukobe i netrpeljivost, što je prilikom kandidature Juščenka za drugi predsednički mandat, 2010. godine, dovelo do najgoreg rezultata jednog predsednika države u istoriji parlamentarizma. Osvojio je svega 5,6% glasova. Isti izbori promovisali su gubitnika „Narandžaste revolucije“ Viktora Janukoviča u novog predsednika.

Juščenko je tokom svog predsedničkog mandata povukao nekoliko poteza koji su nesumnjivo uticali na porast popularnosti ekstremno desničarske ideologije u Ukrajini. Koalicija stranaka „Naša Ukrajina“, koju je predvodio Juščenko, bila je vrlo bliska s radikalnim nacionalističkim i fašističkim grupama sa zapada zemlje, a sam Juščenko predsedničkim ukazom rehabilitovao je snage Ukrajinske ustaničke armije, koja je u Drugom svetskom ratu bila na strani nacističke Nemačke, u sastavu njene SS divizije „Galicija“. Stepana Banderu, lidera Organizacije ukrajinskih nacionalista (što je bila politička organizacija ukrajinskih fašista tokom Drugog svetskog rata), Juščenko je u javnim nastupima, s pozicije predsednika, „unapredio“ u heroja Ukrajine. Ironično, ovaj njegov angažman izazvao je negodovanje u Poljskoj, njegovoj najbliskijoj saveznici unutar EU, zbog činjenice da je Banderin OUN odgovoran za etničko čišćenje oko 100.000 Poljaka na prostoru današnje zapadne Ukrajine. Poljski parlament, 2013. godine, doneo je rezoluciju kojom je ovaj događaj iz Drugog svetskog rata, na 70. godišnjicu, proglašen genocidom.

Stranke koje su činile pobedničku koaliciju „Narandžaste revolucije“ praktično su uništene nakon izbornog poraza 2010. Juščenkova „Naša Ukrajina“ gotovo je nestala s političke scene nakon njegovog debakla na predsedničkim izborima. Druga velika partija s kojom su delili vlast, „Otadžbina“ Julije Timošenko, bila je izuzetno uzdrmana optužbama za korupciju zbog kojih je Timošenko na kraju završila i u zatvoru, što je u zapadnim medijima obično interpretirano kao tiranija novog predsednika Janukoviča.

Takvo stanje na političkoj sceni Ukrajine dalo je šansu novim strankama da ispune opozicioni politički prostor. U ovim okolnostima, kao nova zvezda na ukrajinskoj političkoj sceni, nametnuo se višegodišnji teškaški prvak sveta u boksu Vitalij Kličko sa svojom partijom UDAR (Ukrajinska demokratska reformska alijansa). Ono što je zanimljivo za Kličkovu partiju, koja je programski na konzervativnim liberalnim pozicijama, jeste da se smatra „nemačkim projektom“ u Ukrajini, odnosno projektom partije CDU nemačke kancelarke Angele Merkel. Vezu između ove dve partije nedvosmisleno pokazuje činjenica da je, od osnivanja 2010. godine, glavni finansijer UDAR-a „Fondacija Konrad Adenauer“, osnovana od strane Hrišćanske demokratske unije (CDU) Angele Merkel. U tom smislu Kličko predstavlja političko čedo kancelarke Merkel, odnosno njenu „investiciju“ u Ukrajini.

Uzdizanje „Svobode“

 Nestanak Juščenkove „Naše Ukrajine“ s političke scene otvorio je prostor za osnaživanje onih radikalno desnih elemenata sa zapada zemlje, koje je ova partija okupljala oko sebe. Tu, pre svega, mislimo na fašističku partiju „Svoboda“ i njenog lidera Olega Tjahnjiboga. Ova partija, čije je sedište u gradu Lavovu u zapadnoj Ukrajini, svoje političko bitisanje počela je 1991. godine, pod imenom Socijalno-nacionalna partija Ukrajine. Tjahnjibog je kao član ove partije bio izabran u Regionalni savet Lavova, gde je bio zastupnik u periodu od 1994. do 1998. godine. Kao zastupnik desničarskog Narodnog pokreta Ukrajine, Tjahnjibog je, 1998. godine, ušao i u ukrajinski parlament (Verhovna Rada), nakon čega se ovaj pokret u formiranju političkih blokova pred „Narandžastu revoluciju“ pridružio Juščenkovoj koaliciji „Naša Ukrajina“. Progresivni rast Tjahnjibogove popularnosti u periodu od 2004. do 2010. nesumnjivo je usporen činjenicom da je bio član političke organizacije, čiji je lider u turbulentnom periodu bio Viktor Juščenko. Na istim predsedničkim izborima 2010. na kojima je Juščenko doživeo debakl, Tjahnjibog je osvojio zanemarivih 1,43% glasova. No, Juščenkov debakl i raspad koalicije „Naša Ukrajina“, Tjahnjibogu je stvorio priliku za reorganizaciju partije koja je, 2004. godine, promenila ime u „Svoboda“, kad je Tjahnjibog i izabran za njenog predsednika. Debakl pobednika „Narandžaste revolucije“ na izborima 2010. otvorio je prostor za pojavu novih snaga na ukrajinskoj političkoj sceni, a tu priliku „Svoboda“ nije propustila.

Ova fašistička partija od početka je igrala na nacionalistički sentiment koji je tradicionalno prisutan u lavovskoj oblasti zapadne Ukrajine i na simpatije dobrog dela tamošnjeg stanovništva prema fašističkoj Organizaciji ukrajinskih nacionalista iz Drugog svetskog rata i njenom lideru Stepanu Banderi. Od 2005. godine, ova partija zajedno sa „OUN-UPA bratstvom“ (Organizacija ukrajinskih nacionalista – Ukrajinska ustanička armija), svakog 14. oktobra, organizuje marševe u Kijevu, povodom godišnjice osnivanja Ukrajinske ustaničke armije 1942. Ova vojna formacija, tokom Drugog svetskog rata, otvoreno se stavila u službu nacističke nemačke vojske i u okviru njene SS divizije „Galicija“ počinila je brojne zločine protiv poljskog, jevrejskog i ruskog civilnog stanovništva tokom ovog perioda. Ona je pod političkim vođstvom Bandere nastavila svoje delovanje protiv Sovjetskog Saveza i nakon rata, organizujući gerilsku borbu protiv sovjetske države na teritoriji Ukrajine. Činjenica da je Bandera svoje utočište u posleratnom periodu našao u Minhenu, dala je osnova za spekulacije da je ovaj pokret ukrajinskih fašista bio pod pokroviteljstvom zapadnih sila nakon Drugog svetskog rata, a s ciljem da se destabilizuje Sovjetski Savez. Konačan krah ove organizacije označen je likvidacijom Stepana Bandere, u Minhenu, 15. oktobra 1959, za šta se sumnjiči sovjetska obaveštajna služba KGB.

Marševi, kojima se slavi ova opskurna fašistička kolaboracionistička vojna formacija, svoj krešendo u organizaciji „Svobode“ dostigli su 2012. godine, kad je kijevskim ulicama prodefilovalo oko 10.000 ljubitelja Stepana Bandere. Iste godine „Svoboda“ je zabeležila i daleko najveći izborni rezultat u svojoj istoriji, osvojivši 10,44% na parlamentarnim izborima, čime je uzela 38 od 450 mesta u Radi (parlamentu). Najveći deo osvojenih glasova ove partije dolazio je iz zapadne Ukrajine, u kojoj su dobili između 30 i 40% u tri oblasti zemlje (u gradu Lavovu preko 50%), dok su u istočnoj Ukrajini uzeli 1% glasova, što ide u prilog tezi o političkoj podeljenosti Ukrajine na geografskim osnovama.

Ideologiju ove partije najbolje dočaravaju izjave Andreja Mohnjika, nekadašnjeg portparola „Svobode“ a danas ministra ekologije u ukrajinskoj vladi, da se njegova partija bori „protiv oligarhije sastavljene od bivših komunističkih aparatčika, lidera Komsomola, KGB agenata i notornih kriminalaca neukrajinskog porekla“, te izjave Olega Tjahnjiboga, koji je u svom govoru 2004. godine istakao da se oni bore protiv „moskovsko-jevrejske mafije koja hoće da otme ukrajinsku državu“. „Svoboda“ je i članica Evropske alijanse nacionalnih pokreta, koja okuplja evropske fašističke partije poput mađarskog Jobbika, švedskih Nacionalnih demokrata, belgijskog Nacionalnog fronta, britanskog BNP-a, bugarske „Atake“, „Fiama trikolore“ iz Italije i španskog Republikanskog socijalnog pokreta, što ovu družinu čini svojevrsnom “fašističkom internacionalom”. Pored ovih partija, „Svoboda“ održava vrlo bliske kontakte i s nemačkom neonacističkom partijom NPD.

Sistemska korupcija kao uzrok „Euromajdana”

S druge strane, ono što je podstaklo političku pobunu u Ukrajini bila je sistemski korumpirana vladavina sada bivšeg predsednika Viktora Janukoviča, koji je pokušavao da skoncentriše društvenu moć u rukama svoje porodice. Etničko-jezičku podvojenost Ukrajine takođe je podsticalo to što je Janukovič, kao predsednik Partije regiona koja je na vlasti bila u koaliciji s tzv. Komunističkom partijom (kojoj je jedino zajedničko s ideologijom komunizma bilo ime), podršku crpeo iz istočnog dela Ukrajine, pre svega iz rodnog mu Harkova i rudnim bogatstvima prebogatog Donjecka, koji kontroliše jedan od najvećih ukrajinskih oligarha Rinat Ahmetov. Upravo je grupa mlađih tajkuna iz Donjecka, okupljena oko Janukovičevog najstarijeg sina Oleksandra, ekstremno profitirala zahvaljujući njegovoj vladavini. Za ukrajinsko društvo, čiji najveći deo populacije živi na ivici egzistencije, to je znak da je porodica Janukovič, pored političke, stekla i dominantu ekonomsku moć.

U takvoj atmosferi Janukovičeva vlada je, novembra 2013, odbila da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom unijom, okrenuvši se tešnjoj saradnji s Rusijom koja je ponudila paket od 15 milijardi dolara pomoći posrnuloj ukrajinskoj ekonomiji. Ovaj potez vlade bio je okidač za proteste na kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdanu), koji su od kraja novembra do početka decembra prerasli u masovne i nasilne svakodnevne proteste. Janukovičev sporazum o ekonomskoj pomoći s Rusijom, nauštrb pregovora s Evropskom unijom, okarakterisan je kao izdaja nacionalnih interesa od strane „proevropski“ opredeljenih građana Ukrajine. Na čelo protesta, koji su po trgu na kom su se odvijali dobili ime „Euromajdan“, ubrzo se stavila koalicija stranaka koju su činili Kličkov UDAR, Tjahnjibogova „Svoboda“ i „Otadžbina“ bivše premijerke Julije Timošenko, koja je u trenutku izbijanja protesta bila u zatvoru pod optužbama za korupciju, zbog čega je vođstvo u stranci preuzeo mladi Arsenij Jacenjuk (sadašnji premijer Ukrajine).

Zapadni mediji ove događaje odmah su okarakterisali kao ukrajinsku revoluciju, no teško se možemo složiti s tim da su događaji na „Euromajdanu” odgovarali pojmu revolucije. Revolucija podrazumeva radikalnu promenu društvenog sistema i radikalno prevladavanje, tj. ukidanje, postojećih društvenih odnosa. Za razliku od toga, zahtevi demonstranata na „Euromajdanu” sastojali su se od zalaganja za promenu vlasti unutar istog, kapitalističkog, sistema društvenih odnosa. Pojednostavljeno rečeno, demonstranti su tražili da se na čelo kapitalističkih društvenih odnosa, koji vladaju u ukrajinskom društvu, stave snage bliske Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji umesto, do tada vladajućih, snaga bliskih Rusiji. Stoga je krajnje netačno govoriti o ukrajinskim događajima kao o revoluciji, već se to pre može okarakterisati kao sukob interesa dveju imperijalističkih strana. Revolucije se ne odvijaju na trgovima opremljenim velikim led ekranima i ogromnim binama na kojima se svakodnevno organizuju koncerti najpopularnijih muzičkih grupa u državi, kao što je to bio slučaj na Majdanu.

Ono što se vrlo brzo ispostavilo kao trend na ovim protestima, zbog čega su i kritički nastrojeni analitičari ukrajinskih događaja upozoravali na potencijalno veoma opasan razvoj tamošnje situacije, jeste da su u atmosferi ekstremnog nasilja, koje je mesecima vladalo Kijevom tokom sukoba demonstranata i policije, prve redove opozicije zauzeli upravo oni ekstremno desni, fašistički elementi opozicione koalicije. Pored pripadnika „Svobode“, najorganizovaniji u događajima na „Euromajdanu“ bili su pripadnici paramilitarne fašističke organizacije Desni sektor. Procenjuje se da ova fašistička grupacija broji između 5 i 10.000 uličnih boraca, pod komandom njihovog lidera Dimitrija Jaroša (jedan od najharizmatičnijih lidera Desnog sektora Aleksandar Muzičko nedavno je ubijen pod misterioznim okolnostima).

Očekivano je bilo, u uslovima koji su vladali u Kijevu krajem 2013. i početkom 2014, da se dobro organizovane i krajnje militantane organizacije kakve su „Svoboda“ i Desni sektor nametnu za predvodnike ovih protesta. U situaciji u kojoj je vladao zakon jačeg, fašističke organizacije našle su se na svom terenu. Najbolja ilustracija toga ko je ko na kijevskim ulicama tih dana bio je snimak na kojem ljubimac evropske birokratije i navodni lider demonstranata s “Euromajdana” Vitalij Kličko pokušava da smiri situaciju na jednoj od barikada u gradu, nagovarajući demonstrante da odustanu od nasilnih taktika, nakon čega višestruki prvak sveta u boksu biva iz mase poprskan smesom iz aparata za gašenje požara. To je dovoljno govorilo o Kličkovom autoritetu na ulici i o tome ko zapravo kontroliše ulice Kijeva.

Dvostruki standardi eurobirokrata

Paralelno s događajima u Ukrajini, Evropu je u februaru ove godine potresla i spontana pobuna naroda u Bosni i Hercegovini, a različiti aršini EU prema ova dva događaja najbolje oslikavaju aktuelnu političku doktrinu Zapada. Naime, radnici nekoliko bivših socijalističkih giganata u Tuzli godinama protestuju protiv kriminalne privatizacije i pljačke njihovih fabrika, a sve vreme su, uglavnom, bili ignorisani od strane lokalnih vlastodržaca. Ono što je razlikovalo njihov februarski protest od pređašnjih jeste to što je policija primenila silu u trenutku kad su radnici pokušali da uđu u zgradu Kantonalne vlade u Tuzli, kako bi vlastodršcima preneli svoje zahteve. To je bio svojevrsni okidač da se ostatak građana pridruži radničkim protestima.

Dugogodišnja katastrofalna ekonomska situacija, skandalozna stopa nezaposlenosti i odsustvo bilo kakve perspektive za omladinsku populaciju učinili su ove proteste masovnim i vrlo nasilnim. U roku od nekoliko dana protesti su se rasplamsali po čitavoj državi, prilikom čega su zauzete i spaljene sve značajnije institucije u većim bosanskim gradovima. Praktično, država je kapitulirala za manje od 24 časa pred spontanom i veoma slabo organizovanom pobunom gladnih građana. Naravno, upravo zato što su protesti bili neorganizovani, što iza njih nije stajala nikakva politička organizacija s jasno artikulisanim ciljevima, vlast nije smenjena, već su samo trenutni nosioci vlasti naterani na ostavke i verovatno primorani da ubuduće budu nešto manje bahati.

Ono što je bilo vrlo zanimljivo u celoj toj situaciji jeste držanje EU, koja je preko svog Visokog predstavnika u BiH Valentina Incka poručila da će angažovati vojne trupe ukoliko situacija u Bosni eskalira. Dakle, dok su u Kijevu već treći mesec uglavnom ekstremno desničarski militanti napadali policiju ispred državnih institucija katapultovima, molotovljevim koktelima, često i bojevom municijom, što je EU nazivala legitimnim građanskim protestima, na pojavu socijalno motivisanog bunta u Bosni i Hercegovini, gde EU ima svog izaslanika oličenog u instituciji Visokog predstavnika koji ima mogućnost da ukazom smeni vlast na bilo kojem nivou (čime njegova apsolutna moć prevazilazi moć predsednika Severne Koreje), ova zajednica reagovala je pretnjom da će angažovati vojne trupe u slučaju eskalacije socijalnog bunta.

Smena vlasti: fašisti kontrolišu ulice Kijeva

 Nakon više od tri meseca neprestanih sukoba na glavnom trgu u Kijevu, Janukovič je konačno odstupio s mesta predsednika pobegavši u susednu Rusiju. U tom momentu ulice su već u potpunosti kontrolisali militanti „Svobode“ i Desnog sektora, koji su nasiljem neutralisali svakako minorne leve grupe, poput anarhista ili članova Nezavisnog radničkog sindikata. Na delu smo mogli videti klasičan modus operandi dobro organizovanih militantnih fašističkih grupa u uslovima socijalne krize. Mada je ekstremna desnica bila u manjini među antivladinim demonstrantima na Majdanu, dobrom organizovanošću i militantnim opredeljenjem, koje se ogledalo u spremnosti da budu u prvim borbenim redovima „revolucije”, stekla je ogroman „ulični autoritet”, a on joj je omogućio da se u velikom broju konkretnih situacija nametne kao predvodnik i „glava” protesta u Kijevu.

U tom smislu, valja istaći da su lideri opozicije iz UDAR-a i „Otadžbine“ praktično prihvatili sporazum s Janukovičem sastavljen od strane EU ministara, ali ovaj sporazum odbijen je od strane Desnog sektora i ostalih fašističkih militanata, koji su nakon toga pokrenuli puni oružani napad na zgradu parlamenta, posle kog je Janukovič napustio zemlju. Slobodno možemo konstatovati da je za ustoličenje sadašnje vlasti u Kijevu najzaslužniji Desni sektor. Fašisti su preuzeli i kontrolu nad obezbeđenjem najvažnijih državnih institucija u gradu, određujući ko sme da uđe u njih. Glavni ukrajinski rabin Moše Azman, 22. februara, javno je poručio kijevskim Jevrejima da napuste grad i zemlju, da bi, 14. marta, kijevski rabin Hilel Koen i njegova žena bili fizički napadnuti na ulici, uz brojne antisemitske uvrede koje su im uputili napadači.

Mandat da formira novu vladu dobio je lider „Otadžbine“ Arsenij Jacenjuk, čija je partija dominantna u novoj vladi Ukrajine. Tenzije koje su se tokom demonstracija zaoštravale između dve najveće opozicione partije, „Otadžbine“ i UDAR-a, uticale su na to da Kličkova partija odbije da bude deo nove vlade, čime je nemački interes i uticaj u Ukrajini u ovom trenutku u dobroj meri neutralisan. Umesto njih u vladu su ušli fašisti iz „Svobode“, dobivši mesta ministra poljoprivrede i ekologije, mesto vicepremijera (Oleksandr Sič), kao i mesto državnog tužioca. Jedan od prvih poteza nove ukrajinske vlade bila je najava ograničenja jezičkih prava u ruskim govornim područjima u zemlji, što se u potpunosti poklapalo s partijskim programom „Svobode“. Ovo je verovatno bio najnerazumniji mogući potez koji je ukrajinska vlada mogla doneti u danima kad se tek formirala, jer je ovim dala savršen povod Rusiji za pokretanje krize na poluostrvu Krim, svega nekoliko dana nakon što je vlada u Kijevu formirana.

Čiji je Krim

Naime, Krim je istorijski bio ruska teritorija u kojoj živi apsolutna ruska većina, a koja je ukazom sovjetskog predsednika Nikite Hruščova prebačena u sastav Ukrajine 1954. godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Rusija i Ukrajina postigle su sporazum o krimskoj oblasti koji je podrazumevao da tamo bude smeštena ruska Crnomorska flota, praktično vodeća formacija ruske vojne mornarice. U takvoj poziciji, Ukrajina je bila potpuno vojno nemoćna da se suprotstavi organizovanju referenduma o statusu Krima, održanog 16. marta, na kom je 96,77%  građana Krima, od ukupno 83% koji su izašli na referendum, glasalo za pripajanje poluostrva Rusiji. Naravno, zapadne vlade (EU i SAD) sam referendum proglasile su nelegitimnim sa stanovišta međunarodnog prava. No, kao što su brojni analitičari ovih zbivanja već uočili, teško da se na poštovanje međunarodnog prava mogu pozivati zemlje koje su, u poslednjoj deceniji, izvršile sa stanovišta međunarodnog prava ilegalne invazije na Irak, Avganistan, Somaliju, te neskriveno organizovale nasilne smene vlasti u Libiji i Siriji.

Rezultati političke doktrine Zapada

Kad se podvuče crta politike Evropske unije i Sjedinjenih Država u petomesečnoj drami u Ukrajini, nesumnjive su dve stvari: 1. da je Zapad svojom ulogom u krizi direktno uticao da u jednoj evropskoj zemlji, prvi put nakon Drugog svetskog rata, na vlast dođe otvoreno fašistička politička partija, i 2. da je Ukrajina iz političke krize izašla teritorijalno skraćena za poluostrvo Krim, koje predstavlja važno strateško uporište u geopolitičkom smislu.

Perspektive ovakvog razvoja situacije u Ukrajini ne izgledaju nimalo veselo. Ulazak „Svobode“ u novu ukrajinsku vladu dao je fašistima pristup državnim institucijama i njenim mehanizmima. Ovakvo stanje stvari u Ukrajini može pružiti izvanrednu infrastrukturu i konkretan „poligon za vežbanje” drugim neonacističkim evropskim organizacijama, a, pre svega, onim partijama s kojima „Svoboda“ gaji bliske, bratske odnose, poput nemačkog NPD-a, mađarskog Jobbika ili grčke „Zlatne zore“. Poslednjih godina, pa i decenija, prisutan je trend formiranja tzv. Crne internacionale u Evropi, odnosno trend zbližavanja neonacističkih partija i njihovog koordinisanog delovanja. Učešće jedne od tih partija u vlasti države koja ima preko 40 miliona stanovnika potencijalno može biti izvor dosad nezamislivih resursa za neonacističke partije u Evropi. No, otkako je ušla u vlast, primetna je namera „Svobode“ da se pacifikuje pod pritiscima EU.

Konsolidacija vlasti u Kijevu podrazumeva stavljanje velikog broja naoružanih fašističkih bandi pod kontrolu centralne vlasti, što u ovom trenutku predstavlja nimalo lak posao. Tu se posebno misli na naoružane grupe okupljene u Desnom sektoru, na koje postojeća vlast u Kijevu ima gotovo nikakav, ili vrlo ograničen uticaj. Desni sektor ideološki jednako odbacuje vezivanje za Evropsku uniju, kao i vezivanje za Rusiju, ostajući veran antimodernom svetonazoru. Problem koji ukrajinske vlasti trenutno imaju s ovom organizacijom sastoji se u tome što ona još uvek predstavlja vrlo značajan faktor na ulici, uživajući ugled stečen među građanima pre samo koji mesec, kad su bili u prvim borbenim redovima na Majdanu. Uzevši u obzir da je Desni sektor izrazito militantna organizacija, dodatno istrenirana u ukrajinskom prevratu u poslednjih nekoliko meseci, vlasti u Kijevu mogu imati grdne muke u kontrolisanju ove grupe.

Prvi slučaj rešavanja ovog problema videli smo nedavno, kad je u pokušaju policije da uhapsi jednog od lidera Desnog sektora Aleksandra Muzička, poznatog kao Saša Bilji, veterana čečenskog rata u kom se borio protiv Rusa, došlo do razmene vatre u kojoj je Muzičko ubijen. On je, u protekla dva meseca, među pripadnicima Desnog sektora, bio najglasniji u odbijanju pacifikacije i često je upadao u različite institucije gde je šamarao funkcionere, i čak je zapretio i samom ministru policije da će ga „obesiti kao psa” ukoliko pokuša da mu oduzme oružje. Reakciju Desnog sektora na ovaj događaj nije trebalo dugo čekati, pošto je oko 2.000 desnih militanata pod njihovom kontrolom okupiralo zgrade vlade u Kijevu, zahtevajući ostavku ministra policije Arsena Avakova zbog ubistva Muzička.

Rasplet ove situacije teško je predvideti. Ovde se mogu povući paralele sa situacijom u Libiji, gde je nakon nasilne smene Gadafijeve vlasti, organizovane od strane Zapada, ostalo više nekontrolisanih grupa militantnih islamista koji još uvek kontrolišu mnoge delove Libije i za koje se ne može reći da su pod bilo kakvom kontrolom vlasti u Tripoliju. Očigledno je da taktika prevrata kojom se služe zapadne sila ima problem sa strateškom kratkovidošću.

S druge strane, i dalje nedovoljno modernizovana, autoritarna i kapitalistička Rusija, ovakvim razvojem krize, izašla je ne samo teritorijalno veća za poluostrvo Krim, nego i moralno nadmoćna u odnosu na zapadni, pre svega američki, imperijalizam. Upravo zbog podrške Zapada ekstremnoj desnici u Ukrajini, Rusija je bila u mogućnosti da pripoji Krim ne naišavši na ozbiljnu osudu takvog poteza van centralnih zapadnih sila. Ono što je u bezbedonosnom smislu najbitnije jeste da je ovo najozbiljniji konflikt Sjedinjenih Država (Zapada) i Rusije nakon tzv. hladnog rata. On će u budućnosti verovatno imati svoje implikacije na drugim mestima, pa i u Srbiji, pogotovo kad se uzme u obzir stepen involviranosti Rusije u srpsku ekonomiju, preko kontrolisanja njene naftne industrije i početka građenja gasovoda Južni tok, preko kojeg Rusija namerava da doprema gas do zapadne Evrope.

Ono što je najzanimljivije u ovakvom raspletu događaja jeste kolebanje Evropske unije u podršci inicijativi Sjedinjenih Država za uvođenje ekonomskih sankcija Rusiji zbog pripajanja Krima. Tek nakon krajnjeg zaoštravanja odnosa s Rusijom, vodeće zemlje Unije došle su do spoznaje da bi uvođenje sankcija Rusiji dovelo do dramatičnih ekonomskih posledica po njih. Naime, oko 5.000 nemačkih firmi i njihovih oko 300.000 poslova direktno je vezano za Rusiju. Oko 36% nemačkih potreba za naftom i 35% potreba za gasom uvozi se direktno iz Rusije. Potpuno zavisne od ruskog gasa jesu Poljska, Finska, Bugarska i Slovačka, dok celokupna Evropska unija trećinu svojih potreba za gasom uvozi iz Rusije. Uzevši u obzir ove podatke, postaje potpuno jasno da je zavisnost ekonomije EU od Rusije velika, te da je ova situacija onemogućuje u nameri da bude bitan faktor u spoljnoj politici, posebno u odnosima s Rusijom. Upravo zbog toga i čudi neverovatna lakoća s kojom je EU ušla u konflikt s Rusijom, a koja pokazuje odsustvo dubljih strateških analiza  i odsustvo anticipacije događaja unutar vodećih zemalja Unije.

Ono što se ispostavlja kao posledica ukrajinske krize jeste činjenica da je Rusija, zahvaljujući njoj, dobila ogroman „vetar u leđa” u svojoj ambiciji da ponovo bude svetska sila na nivou na kom je to bio Sovjetski Savez. No, kao što smo pomenuli, današnja Rusija u velikoj meri je retrogradna i autoritarna kapitalistička zemlja, ideološki na gotovo potpuno istim pozicijama kao Sjedinjene Države i Evropska unija. Shodno tome, može se očekivati da Rusija u budućnosti primeni slične taktike u destabilizaciji Zapada na onim mestima na kojima ima povoljnu situaciju za takav razvoj događaja. Nas u Srbiji ovo može posebno zabrinuti, s obzirom na to da značajan deo društva stoji na antizapadnim, retrogradnim svetonazorskim pozicijama i baštini razne varijacije desničarske ideologije. Zaigra li Rusija na kartu snažnije podrške ovim snagama u srpskom društvu, želeći da destabilizuje interese EU, možemo očekivati produbljivanje ionako ogromnih dubioza u kojima se Srbija nalazi u poslednje dve decenije.

 

Total
8
Shares
Related Posts
Read More

Nullius in Verba

Predstavljam vam moto britanskog Kraljevskog društva za unapređenje prirodnih znanosti,  najstarije naučne organizacije na svetu. Ali šta to…